Postoji scena u (meni omiljenoj) seriji Fleabag, kada glavna junakinja i sestra joj samouvereno dižu ruke na pitanje: Da li biste trampili pet godina svog života za takozvano „savršeno“ telo? Međutim, kako se scena odvija na samitu feminista, dve žene ubrzo shvataju da su jedine u punom auditorijumu koje to (smeju da) priznaju. Tu nastaje muk, pa rez. Smejemo se. Ipak, Phoebe Waller-Bridge vrhunski je opisala (zato mi je i omiljena) iskustvo koje, barem u jednom periodu svog života, većina žena doživi i koje zapravo, nije toliko smešno, jer sadrži dublje (psihološke) implikacije. Francuska rediteljka i scenaristikinja Coralie Fergeat u svom novom filmu Supstanca (eng. The Substance) postavlja slično pitanje.
Još uvek nisam sigurna, međutim, da li odgovor koji nudi mogu da svrstam u kategoriju favorita, rame uz rame sa dovitljivom Fleabag, ili će otići na svratište filmova kvazi-osvešćenih za društvene probleme i fenomene, koje mrzim.
Supstanca, film ili stvarnost
Industrija lepote i nege je oduvek bila stabilna i pouzdana, ali je u poslednje vreme značajno porasla. Globalni prihodi u 2023. godini iznosili su preko 625 milijardi dolara u 2023. godini. Do 2028, previđa se, to će biti skoro 736 milijardi dolara. Žene su tom iznosu većinski doprinele, sa 70-80% od ukupnog prihoda – dakle, čak 80% konzumenata beauty proizvoda čine žene.
Profitabilnost beauty industrije je (sve više) evidentna. Beauty i make up brendovi poznatih (holivudskih) ličnosti ekspresno niču poslednjih par godina. Možda se čini da oni (ili njihovi finansijski savetnici) znaju nešto što mi ne znamo, ali odlučivačka politika je zapravo jednostavna: money goes where it grows, a beauty industrija je, prema nedvosmislenim podacima koje i mi možemo da saznamo, plodno tle. U periodu od 2020. do 2023. godine, u ovoj privredi zabeležen je značajno veći rast nego li u bilo kojoj drugoj; prognoza je da će se taj i takav rast nastaviti.
Poreklo te profitabilnosti – na kojim vrednostima i praksama počiva – premisa je francuske rediteljke.
Zar je važno ko je kriv
Coralie Fergeat smatra, to vidimo iz njene vrlo eksplicitne, ni u čemu suptilne, a po najmanje simboličke ili bilo kakve metaforičke obrade, da je Holivud kriv za sve. TV zvezda Elisabeth Sparkle izgubila je deo tog identinteta – čak doslovno, jer ona više ne sija. Kompanija traži mlađu zamenu za njen serijal. Usamljena, egzistencijalni strah jer gubitak mladosti znači gubitak svega i odlučuju se na radikalnu odluku – da se prepusti obećavajućoj, gotovo utopističkoj ponudi da ubrizgavanjem zelene supstance svake dve nedelje nastanjuje mlado telo zavodljive Sue.
Od samog početka, važno je da zapamti: Elisabeth i Sue su jedno. Međutim, obe to vrlo brzo zaboravljaju, a pohlepa za mladosti nagoni Elisabeth/Sue na poteze koji ugoržavaju život ove starije, manje atraktivne verzije.
U klimaksu, Elisabeth kaže mlađanoj Sue: „Ti si jedini deo mene koji se može voleti.“ Čudno je samo to što je Coralie Fergeat dirigovala tom scenom tako da se replika jedva čuje, te biva zamaskirana vizuelno šokantnim i krvavim posledicama okršaja. Iako je iz postupaka bilo jasno koji demoni nesigurnosti i osećaja nedovoljnosti gone Elisabeth na odluke koje donosi, ovaj jednostavan, a pametno skovani lajtmotiv filma bio je važan i neophodan. Fergeat podseća, prvi put zalazeći u psihologiju junakinje iz psihološke perspektive, da je vrednost – intelektualna, partnerska, karijerna – jedne, svake žene ocenjena na osnovu njene privlačnosti. Za mnoge, opet delom uslovljeno društveno postavljenim kanonima koje usvajamo, ova vrednost direktno uliva samoljublje.
Egzageracija za kojim poseže Coralie Fergeat tek na kraju dostiže estetiku kempa zbog koje bi joj se mogli oprostiti mnogi prethodni propusti i nepotrebnosti – da, na primer, prikaže hod u štiklama iz gušterske perspektive previše puta i da ponavlja jedan identičan sled scena tri puta. Bilo bi opravdano ukoliko je to svesna odluka kako bi element horora zapravo bio sadržan u toj začaranosti neprekidnog kruga u kojem se traži prihvatanje i ljubav, a koje se nikada ne nalazi ni spolja ni iznutra – bez obzira na radikalnost postupaka ili broj bora.
Teško je odupreti se utisku da je to (nažalost) posledica nemogućnosti Fergeatove da dublje odgovori na temu, već se držale vrlo primitivne, već iscrpljene ideje o ženi kao žrtvi društvenih standarda lepote.
U skoro dva i po sata, dakle, dešava se jedna dramaturška celina, sa minimalnim narativnom progresom. Zasipanje krupnim kadrovima zategnutih golih guzica potez je koji bi se mogao opravdati samo ako bi se tumačio kao subverzivno poigravanje žanrom body horora u kojem idealno telo, zbog opsesivnosti sa kojom je željeno, postaje izvor strahote.
Ono vredno aplauza jeste pomenuti kemp, sadržan u (upozorenje na nešto što bi mogao biti spojler) jednoj od konačnih scena, u kojima krvava sudbina Elisabeth Sparkle zasipa pripadnike društva koji su njenu sudbinu kovali. Coralie Fergeat, u Zlatnom palmom nagrađenom scenariju, tek i samo tada bira simboliku dostojnu filmskog formata.
Supstanca se tu ne završava, već rediteljka nastavlja uporno i tvrdoglavo, gotovo nasilnički. Sve to, samo da bi odvela na isto mestu na kojem je film počeo – u svakom smislu.
Foto: IMDb
