Rediteljka Ana Bunjak nas vodi iza kulisa najneobičnije predstave u Beogradu
Povezano
Šta se dogodi kada se granica između jave i snova zamagli, a prostor između glumaca i gledaoca preklopi – na ta zanimljiva pitanja, neobične odgovore nudi predstava „Lucidity Triptych“ / „Lusiditi Triptih“, koja je premijerno prikazana 11. i 12. aprila u Pinecone Teatru, na adresi Vladete Jerotića 5 u Beogradu.
Ovu jedinstvenu, imerzivnu predstavu je režirala Ana Bunjak, a mi smo imali prilike da razgovaramo sa njom o načinu na koje je ovo nesvakidašnje pozorišno delo nastalo, ali o idejama kojima se bavi.
U predstavi igraju Aleksandar Kecman, Milica Majkić, Julija Graut, Andrea Đina Ržaničanin, Kristina Kika Jovanović, Vedran Borovčanin, Maksim Mićković, Uroš Petronijević, Nikola Pavlović ioperske umetnice Nevena Đoković i Nevena Matić. Muziku na harfi izvodi Sofija Sibinović. Predstava se izvodi na engleskom jeziku.
Zavirite sa nama iza kulisa ovog neobičnog pozorišnog iskustva.
PREDSTAVA LUCIDITY TRIPTYCH: KADA PUBLIKA POSTANE DEO IGRE
„Lucidity Triptych“ je imerzivna predstava, što je format koji na domaćoj sceni još uvek nije toliko zastupljen. Možete li nas bliže upoznati sa takvim pozorišnim iskustvom?
Ana: Imerzivno pozorište se razlikuje od tradicionalnog teatra u najvećoj meri po tretmanu publike. Ova forma briše granicu između prostora radnje i prostora gledališta, tako da je publika sve vreme zajedno sa likovima.
Takva postavka ne donosi promenu samo po pitanju prostora i načina posmatranja sadržaja, već aktivira gledaoce pružajući im jedno snažno čulno iskustvo. Svaki posetilac je pozvan da se slobodno kreće po celom prostoru igre, prati likove, dolazi u neposredni kontakt sa scenografijom i rekvizitom, ali i da učestvuje u scenama ukoliko postoji prilika. Interakcija sa akterima je moguća, ali nije neophodna – i samo prisustvo publike u prostoru radnje doprisnosi specifičnosti iskustva.
Ovaj format ima korene u avangardnim pozorišnim pokretima s početka 20. veka, ekspanziju doživljava sedamdesetih godina, a veliku popularnost tokom devedesetih i dvehiljaditih. Najveći svetski centri su Njujork, London, Berlin, Tokio, Moskva.
Kako je nastala ova predstava, kako ste izabrali ovaj prostor, priču i koncept?
Ana: Iza predstave stoji internacionalni tim vrlo posvećenih profesionalaca kojima je kreiranje imerzivnog teatra u Beogradu bio veliki lični i profesionalni izazov. Pod vođstvom producentske kuće Immersive World Production sa prof. dr Alexanderom Prudyan i Jovanom Radovanović kao kreatorima projekta, priča je razvijana više od godinu dana.
Kuća u Vladete Jerotića 5 gde se sada nalazi Pinecone Teatar je potpuno preuređena za potrebe ovog koncepta i same predstave, što se kaže – od nule. Za dizajn enterijera i scenografiju zaslužni su Aleksandar Stanković i Miloš Radovanović, uz Magdalenu Vlajić kao konsultanta.
Teatar je ušuškan u centru grada, u trospratnoj kući s početka dvadesetog veka. U prizemlju se nalazi Pinecone bar sa signature koktelima posvećenim svakom od likova u predstavi, tako da je prvi kontakt većine naših gostiju sa predstavom ostvaren kroz ukus.
Gospodin Prudijan je autor teksta koji smo zajedno adaptirali za ovakvu scensku postavku. Priča prati Vilhelma, pisca na pragu četrdesetih koji prolazi kroz ličnu i profesionalnu transformaciju ili, kako to kolokvijalno kažemo, krizu srednjih godina. On se suočava sa likovima koji predstavljaju različite aspekte njegove ličnosti, a kroz interakciju razrešavaju njegove unutarnje konflikte i traume iz prošlosti.
Ovakav tekst koji karakteriše izrazita introspektivnost i bavi se nijansama burnog unutarnjeg života jednog čoveka me je naveo da u rediteljskom konceptu priču smestim u okvire snova, gde podsvest lika komunicira sa egom, odnosno tim svesnim delom ličnosti. Tako sam došla do beskrajno inspirativnog terena lucidnih snova, trodelne forme predstave (pri čemu je svaki deo priče posvećen jednom snu), a posledično i samog naziva Lucidity Triptych.
Niče i Jung su bili inspiracija za priču. Koje njihove ideje su uticale na predstavu?
Ana: Glavni junak predstave, Vilhelm, inspirisan je Fridrihom Ničeom, dok celu priču prožima nit vezana za Ničeov prvenac Rođenje Tragedije. Reč je o dihotomiji između apolonijskog principa u umetnosti i životu uopše koji karakterišu forma, red, sklad i dionizijskog principa koji predstavlja brisanje jasnih granica, razbijanje forme, haos. Glavni lik kroz svoju kreativnu i ličnu transformaciju uči da prigrli dionizijski princip i odustane od potrebe za kontrolom po svaku cenu.
Što se tiče Jungovih ideja, tekst je u mnogome utemeljen u učenju o arhetipovima, pa bih to izdvojila kao najupečatljivije. Svaki lik je pisan tako da predstavlja neki arhetip u vezi sa glavnim junakom, pa tako srećemo Vilhelmovu Animu, Senku itd.
Pisac je izuzetan poznavalac ovih oblasti znanja i meni je zaista bilo dragoceno što imam priliku da toliko toga saznam kroz tumačenje, interpretaciju i postavku ovakvog teksta.
„Lucidity Triptych“ se odvija u nesvakidašnjoj postavci, sa malom publikom. Kako to utiče na samu atmosferu predstave?
Ana: Na svakom igranju je najviše dvadeset dva posetioca, što je samo dvaput više od broja likova u predstavi. Na samom početku svi gledaoci su sa glavnim junakom u istoj prostoriji. U prvoj sceni Vilhelm zaspi, a ono što će usledeti su njegova tri sna koja se simultano razvijaju po prostoru na dva sprata, preplićući se.
Gledaoci biraju jedan ili više likova koje će da prate, odnosno svaki posetilac kreira svoju priču i svoj doživljaj. Možete da ostanete u okviru jednog od snova, ali takođe i da kombinujete scene iz više snova i tako se upoznate sa različim aspektima piščeve borbe. Atmosfera koja nastaje je intimna, ali i intrigantna. Verujem da smo stvorili siguran prostor za igru, razmenu i otkrivanje novog.
Predstava takođe uključuje segmente koje izvode operske pevačice. Na koji način su kombinovana sredstva dramskog i muzičkog teatra?
Za mene, kao nekog ko dolazi iz muzičkog pozorišta i bavi se sponama između dramskih i muzičkih formi, ova predstava je prostor velike slobode, jer već sam tekst priziva muzičke elemente. Niče Rođenje tragedije posvećuje Vagneru, a osnovna premisa dela jeste da esencija grčke tragedije, kao najvišeg oblika sinteze umetničkih disciplina, leži upravo u duhu muzike, predstavniku dionizijskog principa u umetnosti.
Od tog uvida sam započela rad na osmišljavanju dramsko-muzičke dramaturške mreže koja je svoj potpuni oblik dobila zahvaljujući našem muzičkom direktoru, dirigentu Stefanu Zekiću. Stub predstave jeste dramski, govorni teatar, međutim muzika ima izuzetno važnu dramaturšku ulogu kao sredstvo komunikacije i stilizacije. Uz komponovanu muziku i instrumentalne improvizacije, dve operske umetnice izvode numere iz opera Rusalka, Karmen, Hofmanove priče, adaptirane i aranžirane tako da čine integralni deo radnje. Važnu ulogu ostvaruje i harfistkinja Sofija Sibinović, čije improvizacije su ostavile snažan pečat na identitet predstave. Sva muzika se izvodi uživo.
Koliko ima prostora za improvizaciju glumaca i kuda to može da odvede?
Iako postoji prostor za improvizaciju, predstava ima čvrstu strukturu i ključne tačke u radnji koje moraju da se održe po svaku cenu kako bi sve išlo nesmetanim tokom. Ono što je najviše podložno improvizaciji je svakako mizanscen u pojedinačnim scenama jer je nemoguće u potpunosti pretpostaviti poziciju publike koja se menja od igranja do igranja. Svaki glumac zna ključne postupke i gde treba da stigne, kako u svakoj od scena tako i na širem planu, ali putanja do cilja može da varira.
Naravno, ukoliko neko od gledalaca poželi da više učestvuje u radnji i uđe u verbalnu interakciju sa likovima, sve što usledi je improvizacija. To može da dovede do vredne razmene između likova i publike, prilikom koje involvirani gledalac zaista dobija snažnije imerzivno iskusvo.
Dešava li se da nešto krene po zlu ili da se dogodi nešto neočekivano kada je predstava ovog formata u pitanju?
Svako igranje nosi određene promene i iznenađenja su vrlo moguća. Nepredviđena dešavanja je teže predurprediti nego u tradicionalnom pozorištu jer je ceo prostor scena, ali u određenom smislu je i jednostavnije rešiti ih kada nastanu, jer bilo ko iz tima može suptilno da koriguje šta je potrebno ne odudarajući pritom od gledalaca. Ono što je važno jeste da je publika pre početka predstave jasno upoznata sa pravilima ponašanja, a tu je uvek i član obezbeđenja kako bi svi učesnici događaja bili opušteniji.
Jeste li imali priliku da čujete utiske publike i šta je ono što je gledaocima bilo najupečatljivije?
Za nama je nekoliko pretpremijernih izvođenja i utisci publike su snažni. Na moje veliko zadovoljstvo, kao upečatljiv utisak gosti su neposredno nakon predstave isticali osećaj koji upoređuju sa buđenjem iz nekog stvarnog spleta snova. Mislim da je svako imao priliku da pronađe nešto svoje, nešto što mu treba. Raduje me spremnost publike da zakorači u nepoznato.
Najzad, recite nam šta bi trebalo da znamo pre nego što i sami zakoračimo u „Lucidity Triptych“?
Nije vam potrebno nikakvo preterano predznanje, samo dođite pola sata pre početka predstave radi optimalnog iskustva. Naš hosting tim će vam dati vodič sa osnovnim informacijama koji će vam pomoći tokom igranja, ali i masku koju preporučujemo da nosite jer će vam obezbediti potuniji doživljaj. Pozvala bih sve zainteresovane da pogledaju sajt i profile Pinecone Teatra na društvenim mrežama i tamo pronađu sve informacije, kontakt pozorišta i datume igranja.
Fotografije: Ivan Milenković