Mirjana Karanović: Nemam neki sistem kako se kao žena borim. Borim se dan po dan
Intervju sa glumicom Mirjanom Karanović vodim u kafeu u Beogradskom dramskom pozorištu. Razgovaramo o ulogama u kojima glumi žene različitih izražajnih osobenosti, o potrebi da se umetničkim putem „dešifruju” značenja uloge koju interpretira, na razumljiv način. Razgovaramo o Mirjaninom radu koji budi nadu u mogućnost promene na bolje, koju gledalac doživi gledajući predstavu, u koju ne samo da treba verovati nego je prihvatiti kao izvesnu.
Neposredan povod za razgovor je njena uloga Hane Šmic u predstavi “Čitač” koju je prema Šlinkovom romanu, a u dramatizaciji Fedora Šilija režirao Boris Liješević u Beogradskom dramskom pozorištu. Mirjanu Karanović krasi bogat scenski izraz, izvanredno potencira likove žena sa stavom, one koje su spremne da preuzmu odgovornost za posledice svojih odluka. Kako u svom privatnom životu tako i profesionalnom to čini onako kako igra- bez ostatka, predajući se do kraja.
Iskustvo igranja u ‘Čitaču’, šta ste hteli poručiti tom ulogom i da li smatrate da ste u tome uspeli?
To nikad ne znaš... Da ne govorim o tome da različiti ljudi na različite načine vide jednu istu stvar. Moja namera nije bila da igrajući tu ulogu nju oslobodim krivice, nekako htela sam da je prikažem kao ljudsko biće. Nisam bežala od toga da otkrijem tu njenu neosetljivost, neki put potpuno odsustvo empatije, tu posvećenost zadatku koji je ona imala u životu i zbog kojeg je bila osuđena. Taj lik u sebi ima dosta kontrasta zbog toga je zanimljiv, slojevit i nije samo jednoznačan, ne možeš ga objasniti samo sa jedne strane. Kod Hane nikad ništa nije definitivno preteglo samo na jednu stranu, da bi mogao da se jednostavno opredeliš za ili protiv njene krivice. Ono što je meni u radu na toj ulozi bilo posebno uzbudljivo, sve ostalo sam smatrala da je rediteljev posao, da to definitivno uobliči, nisam se bavila time kako će ta uloga funkcionisati u okviru predstave... niti šta je misao koja treba da ode u publiku, šta bi to trebalo da bude. Odrekla sam se te kontrole vrlo svesno i sa velikim uživanjem. Najbolje što mogu da uradim za neku predstavu i neki film, jeste da učinim taj lik uverljivim, da ga napunim životom. Hana ima raspon i trudila sam se da ne bude crno bela. To kako je Šlink razvio tu priču i kako je na kraju uobličio jeste ono što ja mislim da je put ka nastavku života, kada ljudi shvate šta su radili, šta im se dogodilo, na koji način su učestvovali u nečemu što je bilo veoma loše. To je ono zbog čega je meni ovaj komad važan, meni je bilo bitno kako je ona tu kaznu primila na sebe tako bez ikakve ograde, kako je izložila istinu o sebi i o svom učešću u ratnim zločinima. Ona nikad nije lagala ni sebe ni druge. Ona se stidela svoje nepismenosti i krila je to. Ono što meni kao umetniku posebno znači, to je da je kultura i obrazovanje, umetnost zapravo put ka prosvetljenju duše. Put ka spoznaji i to je ono za šta sam se ja čitavog svog života borila. Ta žena je do kraja svog života učeći, čitajući o vremenu u kojem je živela shvatila u čemu je učestvovala i gde je bila njena greška.
To je velika snaga i volja pogotovo u zatvorskim danima.
Jeste, to je ono što bih u nekoj idealnoj realnosti volela da vidim da se ovde dešava. Da ljudi stanu, zaustave se i shvate šta su uradili i prihvate tu krivicu. O tome je govorio i moj prvi film ‘Dobra žena’ o prihvatanju odgovornosti, krivice i o tome da život treba da pobedi , da je život više od materijalnog. Častan život podrazumeva po svim mogućim religijama,i po hrišćanskoj religiji kojoj mi pripadamo, priznanje greha i traženje oproštaja. Činjenje nečega što bi moglo da te iskupi, da tvoju dušu očisti.
"Ono što meni kao umetniku posebno znači, to je da je kultura i obrazovanje, umetnost zapravo put ka prosvetljenju duše. Put ka spoznaji i to je ono za šta sam se ja čitavog svog života borila."
Šta čini da ste ponosni kao žena, pogotovo u javnom angažmanu?
Ponosna sam na više stvari. Ponosna sam na moj integritet, na to što sam uspela da prihvatim da nisam i ne mogu da budem savršena. Dugo sam se trudila da makar na sceni budem savršena. Taj zahtev da budeš bolja nego što i ti i drugi očekuju od tebe. Nije dovoljno da budeš dobra, moraš da budeš bolja i od svih, da bi to neko priznao. Uvek misliš nisi dovoljno vredna ukoliko nisi perfektna u svemu. E sad, ja sam imala sreću da se bavim glumom i da svoj život odmeravam i kroz druge realnosti koje čini scena ili neki film. Ponosna sam što sam u nekom trenutku shvatila da umem da budem i slaba. Ponosna sam što sam umela da kažem ‘ne’ mnogim stvarima... Ponosna sam što se i u ovim godinama razvijam, što slažem neke slojeve i ponosna sam što dobro izgledam. To mi prija. Prija mi što imam neke važne ljude u mom životu za koje bi dala sve i oni bi sve za mene dali. Postoje osobe u mom životu za koje znam da su zauvek tu. Ako govorim o ponosu onda, pre svega, govorim o samopouzdanju. Samopuzdanje i dan danas neki put isklizne, pobegne ti... Zato postoje ljudi kojima možeš da se obratiš, čiji te dodir ili reči vrate u taj sigurni krug.
U kojim ste se ulogama osećali najbolje i zašto?
Najbolje sam se osećala kod likova koje bi možda moglo da nazovete tipičnim, onda da u njima pronađem nešto drugo, nešto što je tajna, nešto drugačije. Takvi likovi su me uvek radovali. Moje transformacije su uvek išle iznutra. To nešto, što je neizrečeno. Zato sam uvek volela uloge sa malo teksta. Reči opisuju, a emocija je nešto neiskazano, ali mnogo direktnije, udara te bez posrednika. Volim kontrastne likove koji imaju u sebi neki nerešeni problem ili sukob. U poslednjih dvadesetak godina više sam igrala dramske uloge... Međutim u poslednje vreme su počeli da me zovu da igram i komične likove. Volim to da radim. Umem da budem i smešna. Kada sam u ulozi gledaoca u pozorištu volim da me nešto iznenadi. Volim da umetnost bude provokativna, zato volim Marinu Abramović.
Kako u svom svakodnevnom životu zastupate i afirmišete ženu?
Vodolija sam i za Vodolije je važna sloboda. Sloboda da odlučujem je meni uvek bila najvažnija stvar na svetu. Da se borim za pravdu i da imam prava na to. Kad god to patrijahalno u meni, zastrašeno biće, progovara sa vremena na vreme, pa nas sputava i opominje, moraš da se boriš sa tim... I to te prati kroz ceo život... Stalno sa sobom vodiš borbu, da na neke stvari imaš pravo. Ja ne znam kako to što radim deluju na druge ljude, ali neki put čujem da mi je neka moja prijateljica ili studentkinja kaže: "e, ti si bila razlog što sam prestala da pušim ili da počnem da vežbam ili nešto drugo". Onda mislim kako je to divno. Nemam neki sistem kako se kao žena borim. Borim se dan po dan.
Kažete da ste ponosni što i dalje rastete, u tom kontekstu- šta biste voleli da igrate?
Moje želje nisu nikad bile vezane za uloge. Moje želje su da opet radim sa nekim ljudima. Meni je to druženje, proces koji se prolazi sa njima i da se u to pustim kao glumica, zato što imam poverenja da će oni odabrati pravu ekipu i da će me čuti i da će me razumeti, da imam slobodu kao glumica i kao ljudsko biće, za mene to mnogo znači. I to mi je uzbudljivo.
"Ponosna sam na moj integritet, na to što sam uspela da prihvatim da nisam i ne mogu da budem savršena. Ponosna sam što sam u nekom trenutku shvatila da umem da budem i slaba. Ponosna sam što sam umela da kažem ‘ne’ mnogim stvarima."
Kad se govori o vama uvek se uloga Petrije postavlja kao prekretnica. Kako biste danas rekli: kakva je to žena, kakvih snaga i slabosti? Kakvih izbora? Kakva je sličnost između Petrije i njenih odluka i vas?
Trenutno snimam audio knjigu ‘Petrijin venac’ koja bi trebalo iduće godine da izađe. Čitam taj roman i vidim kako taj film danas iz ove vizure deluje gotovo romantično. Kao romantična varijanta Petrije u odnosu na knjigu. Ima u tom filmu i strašnih stvari, ali ‘ Petrijin venac’ kao knjiga o njenoj sudbini je mnogo teža, mnogo surovija. Film je imao fokus na njenoj sposobnosti da preživi, izbori se sa teškoćama. To nije lako u tom jednom svetu koji je surov, koji lomi ljude.... Tad sam bila mlada i ta Petrija je meni legla, ne samo zbog toga što sam u njoj prepoznala istu duhovnu genetiku, i moju majku i moju baku, sve je to meni bilo poznato, kao i većini žena na ovim prostorima. Ono što sam kao mlada tad shvatila, to je vitalnost koju je imala kada je već ostarila. Vitalnost duha, životno zdravlje, optimizam.. Bez obzira na sve loše što joj se desilo u životu, ona kaže: "Ja ću još da živim".
Kako vidite i svoju budućnost i budućnost žena generalno?
Meni se čini da je sa jedne strane puno novog konzervativizma, a opet dešavaju se zanimljivi iznenadni obrti. Postoje ta dva vrlo jaka glavna toka svuda. Logično mi je da se taj konzervativni svet tako grčevito bori za staru hirerarhiju, pogotovo kada je rod u pitanju. Šta bi žene trebalo da rade i kako bi trebalo da se ponašaju... To je stav kako je nekad bilo bolje kad se znalo ko je ko, gde i šta. Sa druge strane mi imamo jak pokret u kojem žene počinju da pričaju, kako to višedecenijsko, vekovno ponašanje muškaraca prema ženama mora da se menja i da odnosi među polovima ne bi trebalo da bude nešto što se podrazumeva.
Zato smatram da treba da se stvori nova komunikacija, nova pravila. Treba vremena da se stvari nauče, usvoje drugačiji modeli ponašanja. Važno da su danas žrtve ohrabrene da ne trpe nasilje. A za ostale stvari će trebati vremena. Promena je moguća i izvesna, samo moraju da se kombinuju razna sredstva da bi se izgradili novi odnosi. Živimo u vremenu u kojem stari modeli više ne mogu da opstanu.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
