O filmu "Aftersun" ekskluzivno sa rediteljkom Charlotte Wells
Mrzim reč "ekskluzivno" i ne pamtim kada sam je poslednji put upotrebila, ali morala sam nekako da stavim zastavicu i obeležim ovaj intervju jer je stvarno prilika koja se ne dobija svaki dan. Da gvrineš, čačneš, i postaviš pitanja o filmu koji te je lično tektonski pomerio i suočio te sa određenim osećanjima i situacijama. "Aftersun" je za mene jedan od onih filmova kada pomisliš da neko stvarno krišom posmatra tvoj život kroz ključaonicu i iz njega krade inspiraciju za filmove. Neću dužiti o tome koliko me je intimno rastavio, a zatim i sastavio ovaj film, o tome sam već pisala, kao i o fenomenalnom performansu Paula Mascala koji je zbog ovoge uloge nominovan za svog prvog Oskara, pustiću da o njemu ovoga puta priča sama rediteljka.
"Aftersun" je donekle autobiografski, ali svakako prvi dugometražni film škotske rediteljke Charlotte Wells. Zahvaljujući Festivalu autorskog filma, razgovarala sam sa njom o bojama u ovom filmu, tehnici pripovedanja i naravno o detinjstvu, roditeljstvu i malim situacijama u kojima se ništa ne dešava, a u stvari se dešava sve.
Ovo je tvoj prvi dugometražni film – da li je takođe prvi put da se baviš temom koja je inspirisana tvojim ličnim iskustvom i kako si odlučila da se baviš ovako intimnom temom?
Mislim da su svi moji filmovi bili ovako lični, čak i oni koji narativno deluju najviše distancirano. Uvek pišem iz nekog vrlo ličnog ugla i koristim film kao način da se izrazim. To je počelo još u mojim kratkim filmovima i iako su oni narativno udaljeni u različitim stepenima od mojih ličnih iskustava, uvek stvaraju neko lično osećanje, a mene film najviše i interesuje kao način izražavanja specifičnih osećanja.
DV snimci tvom filmu daju divan ton, a kolor korekcija celog filma je tako precizna. Koja je bila uloga ovih snimaka, da li si zadovoljna kako su ispali i kako se osećaš kada ih vidiš? Mislim da su trenuci koji naročito dobro prenose osećanje bliskosti upravo ti kada sami glumci drže kameru.
Da li sam zadovoljna kako je ispalo – jesam. DV snimci su bili baš zabavni za snimanje i imali smo dosta slobode – ne onoliko slobode koliko sam mislila jer i dalje je cela filmska ekipa pristuna na setu veći deo vremena, ali glumci su sami držali kameru i pravili te snimke. Uglavnom smo imali scenario za te scene, ali bilo je i nekoliko improvizovanih koje su bile rezultat Polovog i Frenkinog zafrkavanja. Ti snimci možda izgledaju nesređeno i sirovo, ali tako i treba da izgledaju. Na setu smo imali monitor povezan sa tom kamerom i to je izgledalo jako čudno, kao portal u prošlost – gledali smo sliku koja izgleda kao da je iz 1990ih, a okruženi smo 2021. godinom, tako da je sve bilo vrlo nostalgično i bila sam vrlo uzbuđena kada sam videla te snimke. Čim smo ih videli na setu bili smo ubeđeni da će to funkcionisati u filmu. To je bio način da dodamo još jedan sloj filmu, kao način da se izraze različite perspektive likova. Takođe ima i neku vrstu faktografske uloge, pomaže da se popune praznine u narativu. Hvala mnogo za pitanje o kolor korekciji, mnogo vremena i truda smo uložili u taj aspekt filma. Greg, direktor fotografije, i ja smo za osnov uzeli naše sopstvene slike sa letnjih odmora iz detinjstva, a onda nam je Ket Rejš koja je već radila kolor korekciju na dva moja i dva Gregova filma pomogla da to sve izgleda kako smo zamislili. Imamo zaista lepu konitnuirano saradnju sa njom. Mnogo smo vremena proveli radeći zajedno i mislim da se zaista isplatilo.
Kakva je za tebe uloga kamera i fotoaparata u očuvanju uspomena i šta misliš da će se dogoditi sa snimcima koje danas pravimo u tako velikom broju?
Mislim da kada je u pitanju prisećanje na događaje koji su se desili pre mnogo godina, nikada ne dobijemo ono što želimo. I nema veze da li imaš jednu fotografiju ili hiljadu videa na Ajfonu. Verujem da uvek tragamo za tim trenutkom u koji ne možemo da se vratimo, nezavisno od toga koliko godina ili novca imamo. Mladi ljudi sada imaju svoja detinjstva dokumentovana u mnogo većoj meri nego čak i moja generacija, a format u kome su te uspomene nastale je meni recimo estetski neprivlačan. S druge strane, jedna profesorka sa mog fakulteta je videla Posle sunca dok smo bili u fazi montaže i za DV snimke je prokomentarisala kako je to nešto najružnije što je videla. I to je okej, ona bi verovatno očekivala snimke sa Super 8 kamere, ali Greg i ja smo se par puta zapitali zašto nam ceo film nije bio u DV formatu jer nama to izgleda prelepo. Tako da mislim da je dosta važan format u kome su nastale fotografije i snimci iz našeg detinjstva i za mene u tome postoji i neka lepota, lepota u prizivanju osećanja koje ste imali kada su te uspomene nastajale. Tako da mi je jako interesantno kako različiti ljudi imaju različit odnos prema tome u zavisnosti od medija na kom su uspomene sačuvane. Možda će ljudi koji su sada jako mladi kada jednog dana budu gledali fotografije sa Ajfona pomisliti kako je to nešto najlepše što su ikada videli.
Veći deo filma posmatramo iz Sofine perspektive. Zašto si odabrala da ona ima baš 11 godina, šta ti je naročito inspirativno u vezi sa ovim godinama?
Mnogo sam razmišljala o tome koliko bi ona godina trebalo da ima. Razmatrala sam 16, ali i šest i na kraju mi je 11 delovalo kao neka zlatna sredina između ta dva perioda. Mislim da je to prekretnica – i to nam je postalo definitivno jasno tokom kastinga. Upoznali smo jedanaestogodišnjakinje koje su nam delovale kao da imaju 14 godina i četrnaestogodišnjakinje koje su nam delovale kao da imaju 10. Ali čini mi se da je jedanaesta godina trenutak kada preduzimate neke prve velike korake, ili barem vidite put ka adolescenciji. To mi je omogućilo da u film uključim i stariju decu, čineći da se Frenki oseća kao da je deo njihovog sveta, ali samo kao neka maskota. Ona se oseća kao da pripada njihovom svetu, ali to nije zaista tako i u jednom trenutku ona to i sama shvati. Osim toga, to su takođe godine u kojima još niste sasvim samosvesni, a trenutak u kom se ta samosvest prvi put pojavi – mislim da je u filmu taj trenutak scena sa karaokama – očajnički poželite da ponovo budete dete. Ali čim se ta pomisao prvi put pojavi, znate da je prekasno. Pretpostavljam da sam zato najviše odlučila da Sofi ima 11 godina, jer mi je to omogućilo da u filmu predstavim tu prekretnicu.
Paul Mascal je sjajno izneo svoju ulogu, i dobio nominaciju za Oskara za ovaj performans, koji je po meni revolucionaran u predstavljanju osećanja muških likova. Kako je izgledalo raditi sa njim? I zašto si odabrala baš njega za ulogu Kaluma?
Proces pisanja ovog scenarija je dosta dugo trajao i nikada nisam imala nekog konkretnog glumca za tu ulogu na umu iako jesam razmišljala o tome ko bi mogao to da izvede. Svi smo bili više fokusirani na to da prvo odaberemo glumicu za ulogu Sofi, nismo mnogo razmišljali o Kalumu. Razmatrali smo različite opcije, uključujući ljude koji nikada ranije nisu glumili. Kada je neko spomenuo Pola, odgledala sam sve gde je glumio do tada i sećam se da sam bila jako uzbuđena jer je delovao kao savršen izbor. Međutim, onda su mi rekli da je zauzet i pomislila sam – ovo je poslednji put da se vežem za nekog glumca dok još ne znam ni da li ima vremena da učestvuje na projektu. Ali onda smo mi pomerili datume snimanja i ispostavilo se da je Pol slobodan. Imali smo baš dobar, konstruktivan sastanak i osećala sam se kao da smo se dobro povezali i da je on osetio povezanost sa scenarijem i da je baš bio voljan da se potrudi da oživi lik Kaluma i došao je na sastanak baš spreman. Onda su se on i Frenki upoznali i on se baš trudio da joj se dopadne, a ona je ostala hladna, tako da je to bilo jako smešno posmatrati.
Ovo pitanje baš želim da ti postavim, jer je jedna od većih dilema koju istražujem. Šta misliš – da li roditelji više idealizuju svoju decu ili deca roditelje?
To je jako dobro pitanje. Mislim da se i jedno i drugo često dešava. Dok smo imali tek neke prve verzije likova, bili smo jako fokusirani na to pitanje, a vremenom mislim da nam je postalo malo manje važno nego što sam želela da bude. Ali sećam se da sam mnogo razmišljala o tome kako Kalum idealizuje Sofi u kontekstu toga što je jako mlada i dete i da je vidi kao fizički nezrelu, ali i pored toga očekuje da je emotivno i intelektualno zrela. To je takođe u neskladu sa Sofinom sopstvenom slikom o sebi i njenom željom da kroči u pubertet dok je u srcu još uvek dete, ali to se i menja kako se njihovo letovanje bliži kraju. Mislim da isto važi za njenu sliku o Kalumu kao savršenom ocu koja manje-više ostaje ista tokom celog letovanja. Ima tu uspona i padova, ali veliki deo te perspektive dolazi od odrasle Sofi koja na njihov odnos gleda sa distancom od 20 godina. Mislim da se ova idealizacija i posledično razočaranje dešavaju sa obe strane.
Hvala mnogo na razgovoru!
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
