Bila je lepa, bila je glumica, rediteljka i scenaristkinja, fotografkinja i autorka. Ali, pre svega toga bila je – nacista. Leni Rifenštal retko se pominje na stranicama udžbenika istorije. Kada učimo o Hitlerovoj Nemačkoj, njegovom režimu i metodama kojima se služio da isti izgradi, ime umetnice često izostaje. Nemački reditelj Andres Veiel novim dokumentarnim filmom Riefenstahl poručuje: „Upišite ga – i podebljajte!“
Dilema da li treba odvojiti život umetnice od njenog dela u slučaju Leni Rifenštal čini se izlišnom. Njeni su lični i, posebno, politički izbori direktno oblikovali radove koje je stvarala, od njih su neodvojivi. Ako bismo izdvojili radove koje je stvarala opčinjena Hitlerovim propovedima, ostalo bi samo debitantsko Plavo svetlo (i neki mnogo kasniji, iskupljenički radovi). I bila bi to dobra zaostavština. Već tim radom, Rifenštal je pokazala odvažnost i avangardno promišljanje filmskog jezika kakvo je tada bilo retko, posebno za jednu ženu. Ne zato što žene tome nisu vične, već zato što je 30-ih godina 20. veka, film bio muški zanat.
Međutim, reći (samo) da je bila jedna od „najkontroverznijih ličnosti u istoriji filma“ umanjilo bi njenu kontroverznu ulogu u istoriji, tačka.
Ako je Gebels bio general nacističke propagande, Leni Rifenštal je bila njegov najlepši mitraljez.
Ko je bila Leni Rifenštal pre nego što je postala Leni Rifenštal
Godine 1935, izašao je Trijumf volje. Zapis sa Hitlerovog kongresa nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu, Leni je opisala kao odu „miru i radu“. Njena Olimpija ostaje (verovatno) tehničko-umetnički gledan, najuspešniji i najbolji propagandni film. Bila je inovativna, bila je smela, bila je samouverena. Bila je, isto tako, vrlo svesna svoje uloge u izgradnji jedne mitologije. Čak i u tom smislu, bila je dobra filmska autorka, baš zbog uspešnosti sa kojom je to radila.
Njenoj se Olimpiji veruje, jer i Leni sama – kao svaki dobar reditelj i scenarista, veruje u priču koju priča. I ta Olimpija nije bila mnogo više od fikcije koju je Leni ko-autorisala. Ta (njena) Nemačka prvo je morala da se ostvari na platnu, da bi se u mislima svih koji su ga gledali učinila željenom – i mogućom. Kada se to desilo, mogla je i da oživi u stvarnosti. Film je od svog početka umetnost mase. Hitler je to razumeo, Gebels je to razumeo bolje od svih, Leni je to znala, zato su je tako voleli (i želeli).
Sve ovo, međutim, Nemica je poricala dosledno. U kasnim godinama 20. veka, na pitanje kako žele da je pamte za 100 ili 200 godina, Rifenštalova je rekla: „Po Plavom svetlu.“ I tako je, do svoje 101. godine života, u kojoj je preminula, predano pokušavala da sačuva – ili konstruiše – samo one delove lične istorije koji bi je učinili umetnicom, glumicom, rediteljkom. Kako se istorija prekrojava, naravno, bila je njena izbrušena vičnost. Ako je tako predano učestvovala u izgradnji lažne istorije jednog od najznačajnijih događaja u istoriji Evrope, zašto ne bi svesrdno izgradila identitet po kojem će je ta Evropa i ostatak sveta pamtiti, sa podjednako slepom verom u uspeh?
Međutim, jedva da je uspela. Andres Veiel neumorno je pretražio više od 700 kutija materijala – spisa, memorabilija, fotografija, glasovnim i video zapisima, a onda odvažno suprotstavio ono što je nemačka rediteljka želela da ispriča o sebi spram onoga što je zapravo rekla, kad god se prihvatila filmske kamere.
Posebna je vrednost Veielog filma ta što nam ne govori ono što drugi, pa čak ni on, misle o Leni. Reditelj radi upravo suprotno. Iznova gradi njenu istorijsku ličnost, uklanjajući čak bilo kakvu premisu dobrog i lošeg, sklanjajući se od onoga što su o njoj pisali drugi, za vreme ili nakon njenog života i delovanja. Izvor je samo Leni – ono što je ona radila, govorila, pisala i prećutala. Slika se, nažalost, ne razlikuje mnogo. (Auto)istorija, čak i pažljivo (auto)fabrikovana, i dalje mora poteći iz neke realnosti, od koje ne može otići predaleko. Nije važno ko gradi priču o Leni Rifenštal – ona sama ili neko drugi – realnost je uvek poslednje uporište.
Foto: IMDb, La Biennale di Venezia