Kad žene pišu gotiku: Klasični romani koji se čitaju u dahu
Neka praznik ženskih pobeda bude povod da se vratite ovim besmrtnim romanima, često potcenjenim, ali neizmerno uzbudljivim.
U čast Osmog marta, slavimo književnice kojima se uvek vraćamo: jer niko ne piše trilere tako dobro kao žene. Baš zato, gotički, klasični romani su uvek dobar predlog kada želite da utonete u knjigu koja se čita u dahu – zbog mistične atmosfere, kompleksnih likova i uzbudljive radnje ispunjene preokretima.
Nemojte da vas plaši ili odvraća to što su ovi romani pisani u proteklim vekovima – zapravo, oni su preteče bezbroj modernih priča, koje koriste narativne tehnike i motive potekle baš iz ovih knjiga. Doživele su brojne filmske i televizijske adaptacije, ali ništa ne može da zameni originalnu priču na koricama, koja se vam se polako uvlači pod kožu, dok se odvija u vašoj glavi, baš onako kako je autorka zamislila.
Neka praznik ženskih pobeda bude povod da se vratite ovim besmrtnim romanima, često potcenjenim, ali neizmerno uzbudljivim.
KLASIČNI ROMANI KNJIŽEVNICA KOJIMA SE UVEK RADO VRAĆAMO: „REBEKA“
„Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju“, čuvena je prva rečenica iz ovog romana koji ima maestralno kreiranu atmosferu i priču koja vas drži u neizvesnosti od početka do poslednje stranice. Uprkos fenomenalnom uspehu kod publike, Daphne du Maurier nije, barem za njenog života, dobila priznanje koje je zaslužila od kritičara. Mnogi su je odbacivali kao romanopisca drugog reda, iako mnogi koji danas čitaju njene romane mogu da primete da su oni mnogo više od toga.
Pet godina pre nego što je napisala roman, du Maurier je razmatrala ideju o knjizi koja istražuje temu ljubomore. Tada je bila suočena sa sopstvenom ljubomorom prema Jan Ricardo, prvoj verenici svog muža. Prema rečima du Maurierinog sina, njegova majka je naišla na neke od Ricardoovih pisama, koja su bila potpisana velikim i otmenim slovom R — detalj koji je pronašao svoj put u knjigu. Vredi pogledati i adaptaciju Afreda Hichcocka, koja je nagrađena Oskarom.
„ODUVEK SMO ŽIVELE U ZAMKU“
Shirley Jackson napisala je gotički horor koji će vas istinski uplašiti. Priča se fokusira na Merricat i Constance Blackwood, dve sestre koje žive sa svojim bolesnim ujakom na porodičnom imanju u Vermontu. Tročlana Blackwood porodica je nekada brojala sedmoro članova, ali je tragedija zadesila porodicu šest godina ranije, kada su roditelji sestara, njihov mlađi brat i tetka umrli nakon što je neko pomešao arsenik u porodični šećerni lončić.
Preživeli Blackwoodovi su odbačeni od svojih komšija i žive u izolaciji. Sve dok se njihov rođak, Charles, ne pojavi i useli u njihov dom. Constance se zaljubi u Charlesa, ali Merricat ga sumnjiči da ima zle namere. Njegovo prisustvo polako destabilizuje ono što je preostalo od porodice, dok se nesreća ne dogodi ponovo.
Roman je objavljen u septembru 1962. godine, a do kraja novembra prodato je blizu 30.000 primeraka. Knjiga je u decembru dospela na listu najprodavanijih knjiga The New York Timesa i ostala je tamo do početka 1963. godine.
„FRANKENŠTAJN“
Mnogo toga je rečeno o romanu Marry Shelley, mnogo filmova je snimljeno ili tek najavljeno, ali iskustvo čitanja ove knjige ostaje nenadmašeno. U pitanju je smeli začetak žanra naučne fantastike (u kojem danas dominiraju muški pisci), ali i jedna od najoriginalnijih interpretacija mita o Prometeju, koja ostaje aktuelna i u sadašnjem trenutku.
Kako nauka nastavlja da pomera granice ljudskog zdravlja i napretka, pitanja koja je postavio roman nastaviće da nas proganjaju. U godinama koje dolaze, videćemo sve više veštačke inteligencije, genetskog inženjeringa, zdravstvenih transplantacija, virtuelne stvarnosti, sintetičke biologije – tema koje ispituju brojni moderni SF romani.
„MALI STRANAC“
Jednog neuobičajeno vrućeg letnjeg popodneva 1947. godine, dr Faraday je hitno pozvan u Hundreds Hall. Kuća Ayresovih, koja je više od dva veka bila njihov dom, sada je u rasulu – zidovi se urušavaju, a vrtovi su zatrpani korovom. Ali da li Ayresove proganja nešto opasnije od bolesti? To je uvod u vrhunsku gotičku misteriju koju je napisala Sarah Waters.
Waters je tri puta bila nominovana za Bookerovu nagradu – 2002, 2006. i 2009. godine. Njeni romani osvojili su nagradu Betty Trask i nagradu Somerset Maugham, a takođe su bili nominovani za nagradu Orange.
„DŽEJN EJR“
Kada je Charlotte Brontë sela da napiše ovaj roman, nije znala da piše jedno od najvećih dela engleske književnosti. Gotički roman o romansi guvernante i mračnog gospodina Rochestera bio je odmah klasik svog vremena i i dalje je veoma voljen i danas. Ko može da odoli priči u kojoj se pojavljuje tajanstvena žena zaključana na tavanu?
Inače, taj motiv je inspirisan stvarnim životom: Brontë je posetila Norton Conyers House, gde je saznala da je pre 60 godina, mentalno obolela žena bila zatvorena u „sobi lude Marije“ na tavanu. Ova priča poslužila je kao inspiracija za Berthu Mason, prvu Rochesterovu ženu. Godine 2004, vlasnici kuće su otkrili blokirane stepenice koje su povezivale tavan sa ostatkom kuće.
„TAJNA ISTORIJA“
Romani Donne Tartt su postali simbol dark academia estetike, ali su mnogo više od senzacije na društvenim mrežama: u pitanju je misterija napisana raskošnim jezikom, koja se zaista čita u dahu. Roman je ispričan iz perspektive Richarda Papena, studenta radničke klase iz Kalifornije koji prelazi na elitni fakultet u Vermontu. Tamo se povezuje s čudnim grupom studenata klasičnih studija i upušta se u svet rituala, intriga, pa čak i ubistava.
Činjenica da knjiga nikada nije preneta na ekran nije umanjila privlačnost romana: priča o različitim holivudskim pokušajima da adaptiraju Tarttov roman postala je saga o poznatim imenima i odbačenim scenarijima, što samo dodatno doprinosi legendi knjige. Proverite zašto je kultna!
„PROROČICA“
Ovaj roman Margaret Atwood koji parodira gotičke romanse i bajke. Kada počinje, Joan Foster je upravo lažirala svoju smrt i pobegla iz svog rodnog Toronta u Terremoto, nedaleko od Rima. Užasava se, stalno nedostaje joj njen muž, Arthur, kojeg je ostavila, i stalno je paranoična, bojeći se da će je neko pronaći. Ostatak romana prepričan je kroz sećanja, uz povremene povratke Joaninoj situaciji u Italiji, a povremeno se pojavljuju i isečci iz njenih gotičkih pulp romana.
Atwood vešto kombinuje humor i kritiku u ovoj satiričnoj obradi žanra, istražujući kako ti romani oblikuju ženska očekivanja i ulogu žena u društvu. Ovaj roman je važan i zbog njenog stila pisanja, koji je istovremeno duhovit i duboko introspektivan. Njena sposobnost da stvori složene likove i postavke, dok se bavi ozbiljnim temama poput identiteta, smrti, ljubavi i stvaranja, čini roman ključnim delom njenog opusa.