Slušali smo „Viagr Aboys“ benda Viagra Boys, jedan od albuma godine

Nick Cave ima šezdeset sedam godina. Jack White uskoro puni pedeset a Sebastian Murphy, frontmen švedskog benda Viagra Boys, je u martu napunio trideset pet. Važno mi je da kroz ove brojke sagledam raspon godina i životnih iskustava koje sva trojica generišu kroz svoj autorski rad. Cave je svoj izraz pretvorio u neku vrstu religiozne katarze, White je došao do ispoliranije garažne rok forme, a Murphy je zaglavljen u onoj najsirovijoj, neobuzdanoj, anarhističnoj, bučnoj pankerskoj fazi. Onoj sa ivice incidenta ili već u odmakloj fazi pijanstva sa razbijenom glavom i srčom do kolena.

Sebastian je nekako akumulirao apsolutno sve najvažnije što se na ovoj planeti dešavalo na prelazu između poslednja dva veka. Neshvatljivo je kako je neko, mnogo pre sopstvenog rođenja, uspeo da u potpunosti shvati gde se to civilizacija doslovce zajebala. Murphy je sve izbacio iz sebe kroz pesme za album „Viagr Aboys“ (Shrimptech Enterprises). Kakvo olakšanje kada na taj način glasno izgovorite da vam je svega dosta. Da vam je jasno kakva je pošast politika, koliko je liberalni kapitalizam demolirao društvene sisteme i dehumanizovao čoveka, da kompanije uništavaju planetu i život na njoj i koliko čovek više nije – slobodan. Da li je to ikada bio, takođe je pitanje koje se nazire negde između redova ubistvenih Marhyjevih stihova.    

Švedski sastav Viagra Boys je stekao simpatije publike najverovatnije upravo beskrupuloznim pristupom pisanju pesama i povratkom korenima panka što je, poslednjih desetak godina, sve ređa pojava. Na svom novom izdanju, u sopstveni haos, bend pokušava da uvode neki red. To se prvenstveno odnosi na dramaturški pristup pisanju, jasno definisanim temama i ciljevima. Četvrti studijski album „Viagr Aboys“ nije izgubio na svojoj žestini, oštrica blista a meta se jasnije vidi. Na njoj su oni koji se nisu najbolje snašli u novom poretku, svetu korporativnih pravila i komunikacije. Neko bi rekao to su idealisti, mada nisam siguran da se sadržaj albuma odnosi samo na njih. Njegova snaga je u dubokom ubeđenju da je buđenje potrebno svima. Neko u četvrtoj deceniji života, ove 2025, zvuči kao Shane MacGowan i pomenuti Cave u pijanom čamcu koji njiše „The Weeping Song“.

Fizički osećate sirovu snagu benda Viagra Boys, kompresovanu u igrokazima njihovih pesma. Posebna pažnja je ukazana teroru lepote, večite mladosti i neophodnosti zdravog života. Murphyju je i toga pun kufer, pa je i na te dušebrižničke stavove obilato bljucnuo. Nasuprot nagomilanoj gorčini, autor ipak ukazuje na emocije kao jedino iskreno i čisto, ono što nas čini ljudima. Baš su takve skice i sitnice kojima zatvara album, na sebi svojstven način parafrazirajući konstataciju da život čine male stvari. 

Verovatno je album „Viagr Aboys“ poslednje za čim će te posegnuti u trenucima preispitivanja ili eskalacije nezadovoljstva. Ako to ipak učinite, možete osetiti nalet snage za nastavak tumaranja kroz kakav-takav život. I biće bolje. Mora biti.

Foto: Instagram – viagraboys