Prošla godina, izolacija, pandemija i karantin su izneli na videlo mnoge probleme savremenog sveta i otvorili neka važna pitanja ali su i neke opšte stvari koje smo radili po difoltu, dovedene u pitanje. Tako je na primer jedno od važnijih ovogodišnjih pitanja, od kad smo se vratili u kancelarije, šta ćemo pobogu sa brusevima u 2021. godini?? Bacamo ili nosimo? Volimo ili mrzimo? Nakon cele godine slobode i uživanja kako se ponovo vratiti na te stranice, i da li uopšte? Treba reći i da je celu zapitanost nad ovom temom usložnilo pojavljivanje profila na TikToku pod nazivom A Bra That Fits i zbog kog smo se dodatno zapitali šta nosimo, zašto nosimo, kako nosimo, i znamo li uopšte šta nama odgovara?
Ozbiljno, priča sa brusevima je mnogo kompleksnija nego što se čini na prvi pogled, i ako će nešto nekada da se promeni u našem pogledu na njih to je sada. Koliko ima za toliko ima protiv, uzdržani su retki, i sada kada ulazimo u post-pandemijsku eru svi se pitamo da li su oni zaista nešto što želimo da zadržimo i nosimo stalno? Naše urednice su razmotrile obe opcije i svaka iz svoje perspektive napisala zašto nikako ne može bez brusa, ili zašto ga baš i ne voli.
pro
Manda Javorina, Beauty & Fashion Editor
Kao prvo, da razjasnimo jednu stvar: ja pandemiju nisam provela bez brusa isto kao što je nisam provela ni bez parfema. Ne mislim da su jedna ili druga stvar “obavezne” kako bi neko “bio žensko”, jednostavno se u njima dobro osećam.
Za razliku od Teodore (da, pročitala sam njen tekst pre nego što sam počela da pišem svoj, ipak sam ja jedan varljivi blizanac) brus nikada nije bio deo moje lične potere za tim da odrastem. Sa druge strane, ja jesam odrastala uz Madonnu u Gaultier fazi i kada neko sa deset godina odbija da vrati njen “U krevetu sa Madonom” i isti vrti u nedogled, teško da će ostati imun na ono što (mogu da) predstavljaju brusevi, korseti i sav veš koji se može nositi ispod ili iznad odeće. Dugo mi je trebalo da osvestim da su upravo njih dvoje, Madonna i Gaultier, u mojoj klinačkoj glavi poslagali stvari tako da grudnjak i korset (halteri i sve ostalo, dopišite sami) nisu simbol potlačenosti ili neslobode kretanja žena već naprotiv, simbol njihove moći. Dakle, brus je za mene prvi znak ideje feminizma. Paljenje istog na ulicama sam tek kasnije razumela.
Dakle, kraj pandemije ili povratak u kancelariju (kada biste došli u našu kancelariju bilo bi vam jasno zašto) nemaju nikakve veze sa tim da li ću da nosim brus ili ne. Mogu da razumem da za nekog ima.
Za celu priču, kao i za moj osećaj, bitna je još jedna stvar: nikad nisam nosila manju veličinu od trojke. Oprostićete mi stav da diskusiju o tome da li je brus udoban ili ne, suštinski mogu da vode devojke sa manjim grudima. U prevodu, one koje ne moraju da ga nose. Meni lično je bez brusa jednostavno neudobno. Druga stvar koju ne bih da preskočim jeste i to da postoji hiljadu i jedan model brusa, i da bar pola njih nema žicu i ne steže – pod uslovom da umete da odaberete pravu veličinu.
Kada ga obučem ujutro, a neku formu grudnjaka oblačim već na putu do kupatila, osećam se kao da je sve na svom mestu. On čini da se krećem slobodnije (ironično? I don’t think so), da sve što posle stavim na sebe izgleda bolje. Volim osećaj da kada nosim crno od glave do pete, niko ne zna da često ispod imam veš od čipke u boji.
Brus, kao ni ideja o njemu, na svu sreću ne mora da bude i nije Victoria’s Secret katalog baš kao što to nije ni život. Kada zaista shvatite da imate izbor, da li ćete ga nositi ili ne prestane uopšte da bude važno pitanje. Jedino je važno kako se osećaš.
con
Teodora Jeremić, Culture Editor
Na početku moram da priznam nešto. Moj odnos sa brusevima je prilično čudan i na pravoj pravcatoj love-hate klackalici. Kupujem ih opsesivno jer me oduševljava kako izgledaju, dopadaju mi se sve varijante od onih ornamentalnih do potpunog minimalizma, imaju neki zavodljivi šarm, u raznim bojama su, i različitim nežnim materijalima, i ta raznovrsnost me uvek toliko izbezumi da retko kad uđem u radnju donjeg veša da ne izađem sa novim brusem. Koji potom gotovo nikada ne obučem.
Kada razmišljam malo više o tome sve mi se čini da ta opsesija kupovinom istih potiče iz ranijih faza života, i ranog tinejdžerskog uzrasta kada mi je mnogo toga bilo svejedno ali sam recimo jedva čekala da dobijem prvu menstruaciju, da mogu da nosim pravi brus a ne “topiće”, i da nekada, ako ima sreće, počnem da nosim naočare, sve valjda u cilju da porastem što pre a ovo su mi delovali kao sigurni koraci dotle. Sada, ruku na srce, pojma nemam ka čemu sam toliko žurila, ali znam da sva tri od navedenog jesu postala deo moje svakodnevice i da me ni jedno ni približno ne oduševljava kao što je tada.
Moj problem sa brusevima je počeo davno i to kada sam shvatila da stvarno ne razumem koncept, ali da me nešto tera da ga u svim „zvaničnijim“ situacijama nosim. Do radnje ne, na fakultet da, ako idem negde sa poznatom ekipom ne, ako očekujem da ću upoznati neke nove ljude obavezno da, valjda da niko ne pomisli da sam nepristojna. Još veći problem je što suštinski ne postoji ništa nepristojno u nenošenju komada odeće ispod odeće, i nepristojniji mi se čini sistem koji nas uči da to mislimo i u nekom trenutku, bez želje da zvučim kao anahrona šezdesetosmašica, brus je za mene postao sinonim za štošta pogrešno.
Kao prvo, ne volim jer mi nije udobno a u nekim godinama sam postala sasvim okej sa činjenicom da želim da mi bude lepo kad već ne može lako. Kao drugo ne volim jer zapravo nije ni bitno da tebi bude udobno ako ćeš da izgledaš lepo, zar ne? Stajala sam nedavno gledajući se u ogledalima zastrašujuće osvetljenih kabina i nekako nisam uspela da u tim komadima vidim išta drugo do sopstvenog tela kroz pogled nekog drugog. Kako god da obrneš sve se svede na to kako neko zamišlja ženu, šta smatra privlačnim, šta smatra da žena treba da nosi i šta da istakne? Ne znam da li ste primetili (mada nekako verujem da da) čitava priča se donjim vešem se vrti oko toga kako izgledati što bolje, kako imati lepši dekolte, kako biti privlačniji, kako grudi kakve god da su spakovati u jedan savršeni oblik. A grudi su dođavola takve kakve jesu. Nisu savršene, nisu jednake ni leva ni desna, a kamoli moje i nečije tuđe, ima ih koliko ima i žena na svetu i baš toliko se i razlikuju. Tako mi se nekako i čini da je vreme da se sve tinejdžerske fantazije i suluda očekivanja o „savršenom“, „boljem“ i „privlačnijem“ rasprše, i da i ovde porazmislimo o tim kriterijumima lepote . I znam, nije samo brus kriv za to, ali od nečega valja krenuti. Pa ako ih već nosimo onda barem da razmislimo kako da nama bude stvarno korisno i udobno i kako da se osećamo lepo sa onim što imamo. Bacite pogled na A Bra That Fits iznenadićete se koliko ništa nije kako ste mislili da jeste.
Mene lično što se tiče, brus svakako ostaje tamo gde mu je i bilo mesto. U fioci. Da se razumemo stvarno se ne zalažem da svi treba da pobacamo sve koje imamo, ja ću eto prva verovatno sve zadržati a i nastaviti sa kupovinom istih, samo kažem da mi za nošenje već duže nisu u planu i neće ni biti. A za slučaj da vas uvek brine čuveno pitanje kako izaći na ulicu bez i šta ako se providi, well… što bi rekle Curatedbygirls “if you see nipples under my t-shirt it’s because i’ve got them.”
