Svidelo nam se to ili ne živimo u eri lažnih vesti. Od tračeva vezanih za poznate ličnosti do mnogo opasnijih političkih i najopasnijih zdravstvenih vesti, internetom kruži neverovatan broj informacija od kojih nisu baš sve ni tačne ni proverene. Odgovor na pitanje “umem li da prepoznam lažnu vest?” je u većini slučajeva “ne” ili “ne baš”, ali sve i da je tako ne treba to shvatati previše lično. Ne radi se o proceni, znanju, pameti, već je prosto i jednostavno, činjenica da je savremeno doba ono u kom je izuzetno teško razdvojiti važno od nevažnog, tačno od netačnog, budući da se informacije, tračevi, izjave samo gomilaju iz dana u dana i šire brže od požara. Doduše, kao što živimo u fake news eri, živimo i u onom istorijskom trenutku kada osnovna internet pismenost podseća da je opasno verovati svemu što vidimo na društvenim mrežama. To što je nešto objavljeno, i što je ugledalo svetlost dana, ne znači automatski i da je činjenica, i oko toga se slažemo svi. Međutim, ono što nije baš najjasnije je kako znati kome možemo da poklonimo poverenje a koga bi trebalo zaobilaziti.
Trenutak u kom se nalazimo je prilično kritičan, i mnogo je onih koji svoja lična mišljenja plasiraju kao činjenice ili koriste opštu zabrinutost da provuku svoja lična uverenja i politike i sada je verovatno važnije nego ikada imati čistu glavu i zdravo usmereno poverenje.
Za tako nešto, stručnjaci se slažu da bi najkorisnije i najzdravije bilo uopšteno izbegavati društvene mreže, i upadanja u nepregledne dubine teorija zavere. Ipak, kako nema baš previše izgleda da je tako nešto svima i moguće, kao i da ima zapravo i mnogo korisnih informacija koje se baš ovim kanalima saznaju biće da nije neophodno izbaciti Twitter, Instagram, Facebook, TikTok iz upotrebe, koliko je samo važno modifikovati način na koji se koristi, a za to je korisno primeniti nekoliko strategija i zapitati se par pravih pitanja.
Da li je informacija proverljiva?
Pitanje broj jedan. Ako ste prilično sigurni da su male šanse da vaš poznanik iz srednje škole ima informacije iz prve ruke o recimo nus-pojavama vakcine, koje svejedno širi na svim mogućim i nemogućim platformama i seje strah i neznanje, istražite. Informacije koje neko deli, ukoliko su tačne trebalo bi da budu i prilično proverljive. O gotovo svemu danas postoje dokazi, studije, istraživanja, analize, i dovoljno je jedno kratko prečešljavanje interneta i čitanja malo kredibilnijih izvora da se ustanovi da li je nečiji stav zaista potkrepljen znanjem i činjenicama. Proverite da li još neko piše na internetu o sličnim stvarima, pojavljuju li se iste informacije na nekoliko izvora. Malo istraživačkog posla, za manje glavobolje.
Čovek ili bot?
Koliko god to apokaliptično i blackmirrorovski zvučalo, svi znamo da mnogo komentara i “informacija” neretko plasiraju botovi sa nekim određenim ciljem, i jedna od prvih stvari koje bi trebalo uraditi nakon što pročitamo vest koja kruži internetom je ispitati izvor. Sa kog profila dolazi, da li nam je profil poznat, da li objektivno osoba ima znanja o oblasti o kojoj priča, ili je u pitanju xy ime sa relativno novim profilom i nula pratilaca, da li ista osoba repetativno priča o jednoj istoj stvari na svojim mrežama i deluje kao da joj je jedina misija da ubedi sve u svoju priču?
U prevodu, izuzetno je važno zapitati se da li je osoba od koje dolazi informacija zaista dobro informisana, i na poziciji da donese perspektivu kojoj se može verovati.
Da li određena vest budi jaku reakciju u nama?
Ukoliko je odgovor da, to je crvena lampica da su pauza i udah-izdah prvi na to-do listi. Sasvim je prirodna reakcija da nas neka informacija toliko uzbudi, uplaši, iznervira, izbezumi da želimo odmah da je podelimo sa svima, pozovemo na borbu protiv nečega, ili samo obavestimo ljude, ali ne želite da učestvujete u širenju dezinformacija, zar ne? Svi smo slični u tome da nas besomučno skrolovanje pre ili kasnije dovede do nečega od čega nam pozitivno ili negativno mozak eksplodira, ali prejake reakcije su znak da nam um na trenutak može biti i zamagljen. Uvek je okej biti opravdano sumnjičav prema sadržaju koji je napisan tako da probudi jake emocije jer postoje velike šanse da mu je to i cilj.
Zato, treba biti posebno oprezan kada nas nešto baš pogodi i dati sebi malo vremena pre nego što kliknemo share, repost, ili retweet. Vremena za istraživanje, razmišljanje, dodavanje komentara pa tek onda i reakciju.
Kako prepoznati lažne vesti?
Teško, ali uz prethodne korake je nekako i moguće. Plus, mreže pogotovo ove najzapaljivije, kao što su Twitter i Facebook, pokušavaju da i sami unesu neku regulaciju u postovanja na svojim platformama. Tako Twitter od nedavno ne dozvoljava instant retvitovanje, i prvo poziva na dodavanje sopstvenog komentara, što bi korisnicima trebalo da da neko vreme da barem razmisle da li zaista žele da podele sadržaj dalje ili idealno da razmisle o tome da li bi trebalo da dodaju još neki kontekst informaciji. “Ne znamo da li će Twitter zadržati tu inovaciju ali barem za sada u ovim osetljivim trenucima (koronavirus, izbori u SAD…) ovo omogućava ljudima da možda malo istraže ili samo porazmisle pre nego što prošire reč dalje” rekao je Filippo Trevisan, autor i profesor komunikacije poznat po analizi komunikacije na društvenim mrežama i njihovoj vezi sa mentalnim zdravljem. S druge strane, Facebook je samo uveo označavanje političkih i marketinških postova, što donekle olakšava stvari i ukazuje da mogu biti nekako obojene, ali još uvek ima problema sa regulacijom širenja lažnih vesti.
Šta raditi kada ih prepoznamo?
Kada su svi prethodni koraci preduzeti, i došli smo do zaključka da neka informacija na mrežama jeste potencijalno lažna, najbolje je prijaviti nečiji lažni spam profil, ili konkretan post (ista stvar je i ukoliko detektujemo rasizam, homofobiju, nacionalizam… report report report). Sve platforme su sve svesnije ovakvih opasnosti i proširile su svoj fokus, i zaposlile i dodatne timove koji se bore protiv svih ovih problema, da je reportovanje jedini logičan korak. Umesto nastavljanja u besomučnom nizu kometara, nekoliko odgovora i jedan klik su najbolji način za smanjivanje kolektivnog stresa i neki kvalitetniji zajednički saživot.
