Dobrodošli u Plantaziju: Kakva je to tajna veza između milenijalsa i njihovih biljaka?
Da trendovi sve češće preplavljuju i naše živote i društvene mreže možda više nije neophodno ni isticati, budući da se čini da stalno živimo u nekom koji je trenutno aktuelan i koji će kroz neko vreme najverovatnije biti zaboravljen. Kulturološki smo tu gde smo i prilično svesni svih dolazaka, odlazaka i uticaja, i u jednom širem smislu imati “novi trend” nije nikakva revolucija. Ipak, za razliku od modnih i make-up koji stvarno jesu na idi-mi-dođi-mi autoputu – ili možda bolje reći kružnom toku pa neočekivano odlaze i još neočekivanije se vraćaju kad naprave krug – oni drugi koji se tiču načina života, i koji su kulturološki i društveno uslovljeni, su obično tu da signaliziraju na neke veće promene, i mnogo je više prostora da se zapitamo zapravo zašto do njih dolazi. Zašto recimo odjednom obožavamo da filtriramo stvarnost, ili kako raditi na tome da “sto za jednu osobu” ne bude društveni tabu nego sasvim prirodno stanje?
U tom maniru, jedan od popularnijih trendova irl i na društvenim mrežama, među mlađim generacijama na čelu sa milenijalsima, je takozvani plant parenthood, iliti roditeljstvo biljkama. U svojoj najjednostavnijoj formi u pitanju je okretanje baštovanstvu kod kuće. U svojoj razrađenoj formi imamo čitav niz influensera koji imaju na stotine biljaka, o kojima brinu sa posvećenošću koju bi dali bilo kom drugom živom biću, ali u oba je primetno da volimo svoje biljke i spremni smo da im posvetimo ozbiljno mnogo pažnje. Što nije baš nešto na šta se inače tako lako odlučujemo.
Ako probamo da pronađemo odgovore u statistici, Article je nedavno objavio studiju koja je rađena na 2000 ispitanika koji sebe nazivaju plant parents. U pokušaju da se odgovori na pitanje odakle odjednom ovolika ljubav prema biljkama, ispitanici su upravo to i pitani: zašto toliko vole biljke? 81% njih je odgovorilo da ih prisustvo biljaka u kući smiruje i pozitivno utiče na njihovo mentalno i fizičko zdravlje. U prevodu, gajenja biljaka dođe nešto kao psihoterapija koja se najjednostavnije i najekonomičnije može priuštiti. To je uostalom nešto na šta ljubitelji biljaka, nevezano za ovaj generacijski boom, stalno referišu, skrećući pažnju da su biljke jedan od efikasnijih načina za borbu protiv stresa, i osećaja težine i napetosti. I to sasvim ima smisla.
Danas preko pedeset posto svetske populacije živi u gradovima, a prema podacima UN predviđa se da će do 2050. godine taj postotak skočiti na 68%. Takav život prate mnogi stresori tipični za urbane sredine, koje život u češćem kontaktu i većem skladu sa prirodom nema, i koji su definitivno mnogo izraženiji danas nego što su bili u vremenu prethodnih generacija. Život je postao daleko manje siguran, sve je ubrzaniji, imamo manje vremena i prilika da budemo u kvalitetnom kontaktu sa prirodom, a sve više ga provodimo ispred različitih ekrana. Sasvim je normalno, da kao prekid sa ovakvim načinom života, ili barem pauzu, imamo potrebu da prirodu donesemo kod nas. Ukoliko je život koji poznajemo brz, zauzet, užurban, rastrgnut između skajp sastanaka, vremenskih zona, i to do lista, onda nam je neophodna neka protivteža. Mirna zona sigurnosti, zelena oaza, koja bi povratila balans i odvela nas na mesto na kom želimo da budemo.
S druge strane, postoji još jedan faktor koji ovu biofiliju čini ovako istaknutom. Zbog svega pomenutog, činjenica jeste da ni jedna generacija nije ovako nesigurno živela. Ne u nekom preterano uzbudljivom kontekstu gde smo mladi i ludi i ne znamo šta nosi jutro a šta veče, nego prema objektivnoj statistici i istraživanjima koja potvrđuju da smo finansijski najmanje stabilna generacija koja praktično živi od plate do plate, a da osnivamo porodice ne žurimo. Ima onih čija je lična odluka da to ne žele, ima onih koji žele ali nemaju sa kim jer je i potraga za partnerom postala ozbiljno kompleksna u ovom veku, ima onih koji imaju s kim ali nemaju baš nikakvu materijalnu sigurnost da bi se u to i upustili, i globalno posmatrano, nismo baš u velikoj žurbi da se ostvarimo u porodičnim ulogama. Međutim, baš u tome možda i leži glavna začkoljica u “roditeljstvu biljakama”: kao ljudi imamo urođenu potrebu da se staramo i brinemo o nečemu.
U svetu životinja ovo se naziva “instinkt roditeljstva” i odnosi se veoma eksplicitno na potrebu za potomstvom. U svetu ljudi, potomstvo definitivno nije jedinstveni cilj kom se teži, već eventualno jedan od, ali ovaj instinktu iz zoofiziologije, jeste pandan našoj urođenoj instinktnoj potrebi da brinemo o nekome. Ona se manifestuje već i samom činjenicom da smo društvena bića koja vole da budu voljena, i da uzvrate ljubav i brigu najbližima, ali i okolini. Ispunjava nas briga o drugom živom biću, a u uslovima koje imamo biljke se jednostavno savršeno uklapaju. Nekome jeste i samo lep hobi, koji pritom i izgleda dobro na Instagramu, a to je često ultimativna vrednost kojom se trguje danas i zbog koje sve kupujemo, ali je i sjajan izduvni ventil za svu ljubav koju želimo negde da uložimo. Ulažemo pažnju, brigu, ljubav, vreme, posvećenost i za uzvrat dobijamo novi život koji raste i oplemenjuje na prvom mestu nas same, a posledično i prostor u kom živimo.
