Instagram je sada već naša oaza za besomučni skrol do onoga na šta želimo da naiđemo, bilo da je u pitanju uhođenje najbolje drugarice trenutne devojke bivšeg, enterijera o kom maštamo, parčeta sočne torte koju nikad nećemo umeti da napravimo, ili kafe sa tako fino napravljenom penom da odmah poželimo da uskočimo u nju. Navikli smo da u tom bazenu “svega”, lutamo tragajući za našim ostrvom inspiracije, motivacije, valorizacije, a u poslednje vreme empatije i podrške. I istina, Instagram je ponekad sjajan za pružanje virtuelnih reči ohrabrenja i digitalnih zagrljaja, koji su nam u prethodne dve godine posebno bili potrebni.
U oktobru prošle godine obavljeno je veliko istraživanje koje se bavilo procenom mentalnog zdravlja stanovništva širom sveta i ono je pokazalo da je tokom 2020. godine 56 miliona ljudi više obolelo od depresije, a 76 miliona više od anksioznih poremećaja. Pomenuta studija je pokazala da su mladi najugroženija grupa, a to je potvrdilo i temeljno istraživanje KOMS-a u kom se navodi da čak 24,9% mladih niti jednog trenutka nije osetilo optimizam u pogledu budućnosti, dok se trećina osećala potpuno nekorisno i skoro trećina se ni u jednom trenutku nije osećala relaksirano. Čak 12,5% mladih izjavljuje da nije moglo da racionalno razmišlja nijednog trenutka tokom vanrednog stanja.
U ovim trenucima bespomoći, izolacije i totalne izgubljenosti, teško je prepoznati šta se dešava i obratiti se za pomoć. Ove brojke uznemiriju i kada malo promislimo, shvatamo da nam je i traženje pomoći u neku ruku bilo ograničavajuće, kao i ostale svakodnevne aktivnosti. I sama Svetska zdravstvena organizacija, saopštila je da je pandemija u 93 odsto slučajeva u zemljama širom sveta zaustavila rad službi zadužene za mentalno zdravlje, dok je potražnja za istim intezivno rasla. Međutim, s obzirom da je u Srbiji psihoterapija nešto što postoji mahom u privatnoj praksi, hrpa nas se u nekom trenutku susrela sa situacijom da želi da potraži pomoć, ali nije našla slobodan termin kod svog ili preporučenog stručnjaka. Ili jednostavno nije bila u situaciji da ga priušti.
Sa druge strane, tokom ove dve godine zabeležen je procvat Instagram profila koji se bave baš psihoterapijom. Uz dopadljive vizuale, sa zanimljivim citatima koje često sačuvamo ili podelimo, njihovi pratioci su brzo rasli i postoji veliki broj njih sa pozamašnom vojskom odanih sledbenika, a da se zapravo i ne zna ko stoji iza njih i kreira sadržaj. Ono što je dobro kod ovakve prakse, jeste da nam pomaže da premostimo jaz od terapije i traženja pomoći i približi nam kako to može da izgleda i koliko može biti produktivno. Određene stavove ili savete prokomentariše dosta ljudi sa sopstvenim isksutvima, sa kojima se možete identifikovati, što svemu daje osećaj neke grupne terapije, intimnosti i pripadanja. Takođe, pojedini infografici i statistike na koje naiđemo mogu nam dati podršku i stvoriti osećaj da “nismo jedini koji prolaze kroz određene nemoći i slabosti”. Instant tapšanje po ramenu, ali da li je to dovoljno?
S obzirom da je kod nas ovo polje dosta neregulisano i u offline svetu, gde svako ko se predstavlja kao psihoterapeut može da bude psihoterapeut, zamislite koliki je haos u online etru koji tek nije iskontrolisan. Te tako ni ne čudi što se i na domaćim profilima u poslednje vreme viđaju izjave koje sa kose sa poznavanjem bilo kakve prave terapijske prakse, gde se ismeva seksualno nasilje, politička korektnost ili sama osoba krivi za anksiozne poremećaje i u nju upire prstom kao u neprijatelja. Ovakvi stavovi su opasni i sigurno još mnogo njih tumara internetom bez ikakvog nadzora, te je sva odgovornost na nama. Odgovornost prema sebi pre svega i svom mentalnom zdravlju.
Postoji neznatan broj profila koji mogu da nas ohrabre u trenutku i pruže dobru informaciju, ali treba imati na umu da nije dovoljno da sadržaj bude lepo izdizajniran, ima više od sto lajkova, i bude simpatičan na prvu loptu. Nije dovoljan ni jedan infografik da nam pomogne na duže staze. No pre svega, potrebno je istražiti obrazovanje i kvalifikikacije koje ta osoba iza naloga poseduje , ili prvo otići kod lekara ili proverenog psihoteraputa koji zna ko su sertifikovani psihoterapeuti i koji će nas uputiti dalje.
Kako se navodi u jednom članku New York Times-a, “Instagram terapeuti su novi Instagram pesnici, koji umesto besplatnih stihova u fontu slova pisaće mašine, objavljuju jezgrovite izjave o prihvatanju nesavršenosti, brige o sebi, mentalnom razvoju, majčinstvu, traumi”. I zaista jeste tako, ova vrsta postova postala je određena vrsta trenda, što ne možemo okarakterisati kao nužno lošu stvar, jer je dobro popularisati otvoreno pričanje o mentalnom zdravlju, koje je toliko dugo čamilo u pećini stigme i srama.
“Terapija nije nešto čega uzmete jednu dozu i idete dalje, tokom života imaćete krize i vraćaćete se samoistraživanju koje ona omogućava. Terapija bi trebalo da bude nešto što vas vodi kroz životne situacije od početka do kraja”, rekla je klinička psihološkinja Linda Blair i mi se slažemo, ali moramo imati u vidu finansijski kontekst, kao i pomenutni kontekst nedostupnosti adekvatnog offline tretmana. Najbolje bi bilo pronaći osobu od poveranja, čiji nam razgovori prijaju, ali u ovoj apokalipsi i majušne udobnosti mnogo znače, poput oplemenjujućih citata na Instagramu, i to je potpuno u redu.
Samo pronađite one kojima verujete i koje ćete pustiti u svoj um.