Pretraga

Između redova: #Niste sami!

Između redova: #Niste sami!

Tekst: Jordan Cvetanović

Nisam baš sasvim siguran da je svima kristalno jasno, ali vladaju neka čudna vremena. Iskreno ne znam šta je izvor takve atmosfere, ljudi su uglavnom skloni da optuže loše vreme, ma šta da im se strašno dešavalo u životu, ali imam neki blagi osećaj da je u pitanju nešto mnogo, mnogo dublje od nagle promene temperature. Moglo bi verovatno da se dođe do raznih zaključaka i teorija, ali ono što je evidentno je da ljudi više nisu isti. Iz dana u dan, postaje sve luđe, jer neke reakcije i ponašanje teško da se mogu drugačije objasniti, osim da smo prešli na neki novi nivo igrice čija pravila nam niko nije objasnio do kraja i svi igraju kako se ko snađe. U tom sudaru neizvesnosti i bespotrebnih prepreka, dešava se da prosto ne možete da prepoznate ni sami sebe, a ne da vam postupci drugih budu razumljivi.

U nepreglednom moru nepravde i ugrožavanja raznoraznih ljudskih prava, čini se da je najugroženiji javni prostor koji delimo sa drugima. Ne znam da li ste i vi to primetili, ali javni prostor gotovo da više ne postoji. Granica između intimnog i spoljnog sveta je izbrisana, jer ono što su ljudi počeli da praktikuju na ulici ili u gradskom prevozu, čekaonici ili u redu za presvlačenje u prodavnici odeće, odavno je prestalo da bude znak civilizovanosti i uvažavanje činjenice da pored vas još neko živi u ovom gradu.

Ulazak u tuđi privatni prostor ili doživaljvanje javnog prostora kao sopstvene dnevne sobe postao je sasvim novi standard na koji bismo valjda trebalo da pristanemo kako u očima nekih ne bismo ispali cringe ili ne daj bože priznali da nas je pregazilo vreme samo zato što ne idemo ulicom ne slušamo glasovne poruke zajedno sa ostalim prolaznicima.

Nedavno sam se silom prilika zatekao na projekciji filma u okviru beogradskog Festivala autorskog filma, zaboravivši činjenicu koliko sedenje sa drugim živim bićima u istoj sali u potpunom mraku može da me košta. Već na početku nisam znao šta se događa kada me je gomila ljudi samoinicijativno počela gurati ka ulazu u bioskop, mimo moje želje, samo zato što je bilo naglašeno da mesta nisu numerisana. Ipak, lako je pomisliti da je ovo demokratsko društvo pa je valjda sasvim okej da se prati odluka većine, sve dok se ne dođa u ovu situaciju da se guramo kao da nam je to poslednji film u životu, bez obzira što će na kraju svako imati svoje mesto, doduše možda ne iz željenog ugla, ali bože moj i to se da preživeti. Kada su se svetla pogasila i film napokon počeo da se rola, svi ti eskperti za film sa specijalniim potrebama i uslovima za konzumaciju sedme umetnici, počeli su da šapuću, domunđavaju se, pričaju između sebe, kao da su sami. Tako je porodica koja mi je sedela za vratom, iz nerazumnih razloga odlučila da komentariše kadar po kadar. Prvo je tata rekao da će da izađu sa filma bude li se desilo, citiram, da su u pitanju neki pederi, onda ga je majka smirivala ubeđujući ga da ipak nije takva tematika, dok je dete na svakih dva minuta pitalo roditelje za pojašnjenje određenih dešavanja u filmu. Nažalost, nisu izašli, ostali su zajedno sa mnom, do samog kraja, sadistički uživajući u ometanju drugih.

Zaista mi nije jasno odakle tolika količina nesvesti da se nalaze na javnom mestu, da su oko njih drugih ljudi koje sasvim sigurno ne zanimaju njihove impresije, niti ingeniozne opservacije?

Sve to zajedno ličilo je na nekog strastvenog komentatora fudbalske utakmice koji nema pojma ko je uopšte na terenu, ali ipak voli da objasni šta se to zbiva na terenu. Znam, sada ćete da pomisliti da vi niste takvi i da su to verovatno neki ljudi koji su izuzetak od pravila. Međutim, ovo se dešava svuda, gde god da se okrenete. Verujte mi na reč, nije ova porodica usamljen slučaj, niti je bioskop jedino mesto gde ljudi ne vode računa gde se nalaze.

Dokaz da je intima prestala da postoji su oni ljudi koji idu kao muve bez glave i vise na video callu dok se mimoilaze sa vama na ulici. Dokaz da je javni prostor prestao da postoji su tinejdžeri koji vrte TikTok sa zvukom u prepunom busu. Dokaz da vam je ugrožen privatan prostor su ljudi koji se svađaju pred vama u redu na kasi. Dokaz da ne postoje granice su ljudi koji se puće sami sebi u kameru bez blama ili se na hot spotu za slikanje nameštaju i daju instrukcije prijateljima kako da ih slikaju. Dokaz da smo skroz posrnuli i zaboravili da postoji svet oko nas je činjenica da smo izokrenuli stvarnost na svim nivoima, zamenivši realni sa online svetom i poverovali u činjenicu da smo sasvim sami. Podignite ponekad glavu, pogledajte oko sebe i za početak ućutite, jer često se svet ne vrti oko nas, zapravo mnogo manje nego što to uporno mislimo.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor