Pretraga

Kako da usporimo vreme?

Kako da usporimo vreme?

Tekst: Teodora Jeremić

Nikada nisam bila dobra u pronalaženju idealnog tajnog mesta za sakrivanje bilo čega najpre zato što bih se previše puta predomislila oko toga da li je dovoljno skriveno ili možda ima i nešto bolje, a potom jer sam oduvek bila sklona da zaglavim u filozofskim dilemama, u ovom slučaju: nije li možda najbolje da ono najtajnije bude na najvidljivijem mestu jer na ono "ispred nosa" niko ne bi ni posumnjao? Verovatno zato i nisam baš blistala u igricama baziranim na toplo-hladno konceptu (u kojima, ironije li, danas učestvujem češće nego što bih želela, iako još uvek potpuno nevešta za iste) jer predmet traženja ostavim ili preočigledno pa igrica bude gotova za dva minuta, ili tako zavučem da nam svima i dosadi i presedne. I meni da govorim hladno hladno i ostalima da budu toliko daleko od cilja. Kolektivna predaja i “ajde sad neko drugi da sakriva”.

Štek za dnevnik doduše jedino nikada nisam menjala jer sam smatrala da se za njega ne može smisliti prikladnije mesto od nepreglednih dubina ormara. Ne znam baš sa sigurnošću koji iz kog perioda je u kojoj komodi i ormaru, ali to ostavlja dosta prostora za iznenađivanje samog sebe, pa sam tako pre neki dan u jednom od onih koji se ređe otvaraju, iza redova jastuka, jorgana, kesica lavandi i kutija od cipela sa izmirenim računima, naletela na dnevnik jedanaestogodišnje mene.

Svašta je tu bilo za poželeti, za oplakati, i za ne ponovilo se, ali me posebno pogodila jedna veoma očigledna činjenica. Beskrajno duga leta iz detinjstva više ne postoje.

Svašta je tu bilo za poželeti, za oplakati, i za ne ponovilo se, ali me je posebno pogodila jedna veoma očigledna činjenica. Beskrajno duga leta iz detinjstva, koja pominjem, više ne postoje. Nema tih dana koji se razvlače zauvek, u kojima ti je jedina briga da li ćeš sutra biti stariji i primetno viši nego danas, korak bliži odrasloj “velikoj prevelikoj” sebi što je finalni cilj koji deluje nedostižan. Jul i avgust ne samo da više ne traju zauvek i nemaju taj šarm slobode kao pre niti nose toliko radosti dokolice i naivnosti sa sobom, nego je više i teško izvući ih iz kalendara u kom je sve jedan neprekidni loop, a godine se samo nižu. U praksi to izgleda ovako: sve počne sa januarom u trajanju tri prosečna meseca, i kad već odustanemo od ideje da ćemo ikada okrenuti list na kalendaru, februar nam se nekako slučajno desi. Onda odjednom sve češće krenu mirisne, teške kiše i shvatiš da je april postao maj, a ono što započne sa jagodama, i trešnjama, kulminira malinama i već sutra kuckaš po lubenicama na Kaleniću, birajući najzvonkiju i najslađu, jer ih svuda uveliko prodaju, već je avgust. Čudesno nostalgičan i entuzijastičan duh novih početaka omami na jesen, pa opet kiše, i eto omiljenog “šta planiraš za Novu?” pitanja. Pa sve ne repeat.

Posle nekih godina, izgleda da se čulo za vreme potpuno poremeti i tako na prepad, čitajući redove u kojima se jedino više od polaska u šesti razred iščekivalo samo prvo putovanje u Grčku na more, shvatila sam da vreme već dugo ne protiče na isti način. Da zapravo više i ne protiče, i da ako se nekad lenjo vuklo pa mi deluje da sam pola svog života išla u osnovnu školu, sada leti.

čudna istina koju je spoznao svako ko je prešao na pogrešnu stranu dvadesetih, i napunio 25, je da kako život odmiče, vreme ima neobičnu tendenciju da ubrzava.

Kalendar se kompresuje, i u nekim godinama, sve se svede na to da je uvek četvrtak (ili koji god je taj jedan dan u kom shvatite da je prošlo već nedelju dana od istog tog) i koliko god (ne) radio, ne stižeš apsolutno ništa. Jedna od važnijih životnih lekcija, i čudna istina koju je spoznao svako ko je prešao na, pogrešnu stranu dvadesetih, i napunio 25, je da kako život odmiče, vreme ima neobičnu tendenciju da ubrzava.

I ima mnogo teorija na temu percepcije vremena, ali se svi slažu da izgleda kao da ono protrčava pored nas a mi se s vremena na vreme razbudimo, poskakujemo, uskačemo i iskačemo, pa ko se gde i kako sam sa sobom susretne i uhvati, bravo mu. Ona koja verovatno ima najviše smisla je da se, kada smo mali, susrećemo sa mnogo “prvog”. Prve pidžama žurke i spavanje kod drugarice, prva putovanja bez roditelja, prva zaljubljivanja, prvi poljupci, prvi dan škole, prvi prijemni, prvo pijanstvo... Prvo šta god da radimo danas po difoltu, jednom je imalo svoj debitanski nastup u našim životima. Posle samo brljamo kako godine prolaze. Neke stranice i ne čitamo jer već znamo šta radimo i kako, neke preskačemo jer smo vazda poluprisutni i stalno u žurbi, nešto znamo unapred toliko dobro, da čak znamo i na šta ćemo da se sapletemo, pa se nekad protegnemo i potrudimo da zaobiđemo, a nekad ljosnemo kao da je prvi put. Samo što nije. Svako “prvo” je fascinantno jer nema s čime da se poredi, pa smo jako pažljivi prema njemu i baš zbog toga obraćamo pažnju na svaku jedinstvenost tog događanja. Svako naredno je samo slaganje varijacija na temu, pa život često zaliči na sklop prilično repetativnih akcija i reakcija u kojima su "dani bez broja imena i boja". Osim ako niste u konstantnoj potrazi za nečim novim, što bi vas uzbudilo i razigralo i bilo novo prvo.

Svako “prvo” je fascinantno jer nema s čime da se poredi, i baš zbog toga obraćamo pažnju na svaku jedinstvenost tog događanja.

To zapravo i jeste jedna od opcija za zauzdavanje vremena i ona koju lično podržavam i praktikujem, samo što ima jednu manu. A to je da nije baš uvek primenljiva a i da čeznuti stalno za novim nosi prilično kompleksnu problematiku sa sobom. Možda će učiniti da vreme duže traje jer stalno spoznajemo nešto novo, ali nije nužno i recept za zadovoljstvo, naprotiv. Ono što možda jeste rešenje za oba je dobro staro uživanje u trenutku, o čemu lično ne znam mnogo ali David Eagelman, neuropsihijatar koji proučava percepciju vremena naziva vreme “gumenom stvari” koja se menja u zavisnosti od naše mentalne uključenosti u naše sopstveno iskustvo. Što smo prisutniji to trenutak duže traje i značajniji je.

Drugim rečima, vreme se “usporava” ako smo mentalno prisutni u njemu. Ako smo posvećeniji onda i primećujemo više a samim tim u svemu više i uživamo, i deluje dugotrajnije. Veoma logično ali nimalo jednostavno, jer lično na prste mogu da nabrojim trenutke u kojima sam bila stvarno stoprocentno prisutna u onome što se događalo. Zato često pomislim da ne vrednujem ništa i da sam grozno bahata u odnosu prema sopstvenom životu, i da ga ne zapisujem ne znam šta bi od njega ostalo, ali dobra vest je da može da se vežba. Meditacijom, razume se, o kojoj tek ne znam mnogo osim što znam da mi ne ide. Ali uvežbaću, jer se ovo poludelo otkucavanje mora nekako obuzdati. Dajte mi samo malo vremena.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor