U pojačanoj čudnosti prethodnih dana, shvatila sam da mi se ruku na srce ne radi ništa, niti mi se ičemu posvećuje pažnja. Ništa mi se ne gleda te ni ne forsiram, a takođe sam i preterano kritična u pogledu onoga što mi se čita, pa sam odlučila da umesto novog gradiva malo obnavljam staro. Prija mi usporenost cele ove godine (što je ujedno i jedino što u njoj eventualno valja) i iz nekog razloga napustili su me svi FOMO-i koji me inače šibaju na dnevnom nivou. Ne moram i ne “treba” ništa, a iskrena da budem nemam ni nameru. Tako sam sa revidiranjem griža savesti, počela od podugačke must read liste novih naslova, i umesto njih vratila se na “Vrli novi svet”. Posle pandemijske tematike sledeća stanica je, sasvim logično, distopija.
Kada sam ovu knjigu čitala prvi put, mogu slobodno da kažem da nisam bila dorasla ničemu što se na ovim stranicama nalazi i sve što se u tom svetu događa mi je delovalo kao sci-fi film koji niti mogu da razumem niti imam sa čime da se saživim. Na sreću ili ne (sve mi se više čini da će pre biti da je ovo drugo) danas i te kako mogu. Više mi ne izgleda ni naučno fantastično, ni toliko distopijski, ni što je najstrašnije od svega, tako nemoguće. Daleko u neku ruku još uvek jeste, ali nam se prilično utabava put do tamo, i da Haksli može samo da gvirne u 2020.-u sa svim njenim surveilance kapitalizmom, zloupotrebama ličnih podataka, lociranjima, rasnim i klasnim segregacijama na mnogo opskurnijem nivou, i editovanim embrionima, tačno ne bi verovao. Čitam tako sve ispočetka, malo se zaplačem, malo me preseče, malo se i uplašim, a na rečenicama poput: “Cveće i pejzaži imaju jedan veliki nedostatak: besplatni su. Ljubav prema prirodi ne daje posla ni jednoj fabrici.” ozbiljno dugo zastanem.
Grozno je ali i istinito da sa prirodom uopšte nisam na ti, i da mi je najudobnije u urbanoj sredini, sa scenografijom koju poznajem i sistemima u kojima se krećem godinama, gde znam gde se šta nalazi, sve je dostupno, sve radi, sve može. U prirodi je situacija drugačija jer ne znam kako da se ponašam, uvek me nešto opeče ili ujede, i ne znam da li ona odbija mene ili ja nju, ali dugo vremena nam nije išlo. Biće da je verovatno do toga što ona uči da su situacije uvek nepredvidive, da nemamo spremna rešenja, i da moraš da poštuješ proces a ne produkt, a meni kao povremenom control freaku malo teže ide da shvatim da ne može sve kad hoću nego kad stvarno može. Ili je barem tako bilo nekada.
U međuvremenu se desilo to da smo u vreme pandemije, kolektivno malo revidirali svoj odnos prema prirodi i svemu što ona nudi a za šta nije potrebna nikakva logistika, nikakvi preveliki novci, nikakavo posebno planiranje. Biti napolju u prirodi, čak iako je to obližnja šuma ili vikendica na parčetu travnjaka i sa nekoliko leja paradajza, je postalo nešto najbliže odmoru ali i slobodi što možemo da imamo, i to sam nekako iz dana u dan počela da uviđam čak i ja.
I to ne samo da uviđam nego mi je postalo i istinski potrebno, a to koliko je ovo osećanje globalno potvrđuje i da je ovo prva godina da Airbnb kao najtraženije smeštaje izdvaja kolibe i kuće u ruralnim, izolovanim predelima. Širom sveta više nije najteže dobiti rezervaciju za sto za dvoje u prestižnom restoranu sa koliko god Mišelin zvezdica, već kamp kućicu. Nacionalni parkovi su prepuni, kućice na jezerima i planinama odavno zakupljene, a „najbogatiji“ oni koji imaju mini kombi i mogu da se otkotrljaju gde god požele. Malo je tako jer smo se već navikli na izolaciju, pa nam se sad i traži samo naše vreme, malo zato što se još uvek plašimo jer ništa nije ni blizu gotovom, pa su bezbedna distanca i nezavisnost veoma poželjni, malo i zato što na ova mesta jedino i možemo, ali je veoma zbog toga što nam je brzog i neurednog života i mašine mlevilice dosta.
I tako iako nikada nisam razmišljala o subverzivnom i slobodarskom potencijalu koji priroda može da ima, odjednom mi se čini da ona možda i jeste jedno rešenje i jedini pravi beg. Besplatna oaza mira, najsubverzivniji oblik otpora i odolevanja sistemu, i ultimativno uživanje u jednom. Prostor gde ne samo što možeš da ugasiš sve i resetuješ se, već možeš da ne pripadaš nikome i ničemu, da ti glava i telefon budu na off i da dok ležiš u senci između dva drveta, tačno na sredini gde je najgušća, prosto i jednostavno samo postojiš.
Verovatno baš zbog tog neverovatnog luksuza slobode, ali u poslednje vreme ovo je jedini dostojan eskapizam od ludila i uluđivanja koji prihvatam, i nekim i meni začuđujućim procesima, sam od osobe koja bi uvek radije odabrala beton i zgrade, gužve, jurnjavu, brzo pulsiranje grada i žurke do jutra, postala osoba koja mnogo više ceni vreme koje ima, i zelenilo oko sebe. Ona koja redovno zaliva i presađuje biljke, i koristi svaki mogući trenutak da iskoči van grada makar i na najbliže jezero ili u šumu na dozu svežeg vazduha, u potrazi za malo prilike da misli budu mirne a pogled izgubljen u daljini.
I zapravo nisam baš bila potpuno iskrena oko toga da mi se ništa ne gleda. Postala sam opsednuta serijalima “Our Planet”, “Blue Planet” i “Planet Earth” koje su moj ultimativni comfort watch i iskreno ne pamtim da mi je nešto donelo više sreće od lenjivca koji brzinom pa… lenjivca, preplivava zaliv i penje se na drvo da pronađe svoju partnerku. Ona je ipak zauzeta, on malo razočaran, ali činjenica da se dinamika u sred Rajskog ostrva na Karibima, uz sva razočaranja mladog lenjivca, odvija neometano i potpuno nevezano za naše trenutne drame je na toliko mnogo nivoa umirujuća, da jedva čekam da vidim kako će da se razvija ova naturelover faza.
