Pretraga

Kako seješ tako žanješ i novogodišnja lista odluka

Kako seješ tako žanješ i novogodišnja lista odluka

Tekst: Teodora Jeremić


Ima puno poslovica, fraza i izraza sa kojima sam imala poteškoća tokom života. Tako recimo nikada nisam razumela ono sa kišom i Kragujevcem jer odgovorno tvrdim da ga ne zaobilazi i da je veoma intenzivno padala kad god sam bila tamo. Ona sa vrapcem i golubom mi je i više nego strašna, i svi koji me poznaju znaju da mi je i sama pomisao na goluba negde u mojoj blizini preneražavajuća. O vrapcu kojeg bilo ko treba da drži u ruci da vam ne pričam i uopšte mi nije jasno odakle je poteklo i zašto baš ptice.

Kako seješ tako žanješ i novogodišnja lista odluka (фото 1)

 

"S mene pa na uštap” sam baš dobro morala da izanaliziram i zamislim se, ali smo sada u ljubavi, dok mi je “čega je srce puno toga i jezik” lični favorit i sve vreme dok sam čitala Horvatovu “Radikalnost ljubavi” imala sam je na umu. Revolucija može biti uspešna samo ako kao emotivni pandan i gorivo ima posvećenost i ljubav, a ne konzumentsku prirodu seksa na jedno veče. U svim drugim slučajevima osuđena je na propast, pa mi je tako ta misao o nečemu čega ti je srce toliko puno, da je stalno prisutno pa samo o tome možeš da misliš, pa i pričaš i da propovedaš užasno i nežna i snažna. Ipak, douze points iz Beograda trenutno odlazi za “kako seješ tako žanješ”. I to ne zato što sam u "karma će sve srediti" fazi života već, naprotiv, baš zato što se zapravo uopšte ne oslanja na drugog nego insistira na onome što mi sami činimo i radimo. Bilo kao pojedinac, bilo kao kolektiv. Ne osporavam da je tačna i ta nad-dimenzija “zasluženog”, ali uopšte nije fora u tom žetva delu, nego u ovom u kom se sadi, samo smo kao i obično opsednuti finalnim rezultatom i proizvodom, pa nam je teško da to skapiramo.

 

 

Sećam se da sam, kad sam bila mala, kad god u razgovoru starijih čujem “kako seješ tako ćeš i požnjati” odmah pomišljala na domaći iz likovnog i temu selo u jesen, koja mi je bila beskrajno dosadna i kako je “požnjati” prečudna reč. Sa “žnjeti” sam još uvek u čudnom odnosu, ali ostalo nekako prosto ima smisla. I ta jesen, i sađenje i uzgajanje i sve.

Već godinama unazad imam osećaj da ništa novo ne dolazi sa novom godinom, i listom odluka. Kad napada sneg, a mrak padne u četiri, uprkos određenom imperativu te januarske brojke koja nagoveštava novi početak, meni apsolutno ništa ne miriše na novo i sveže (sem vazduha) niti ga takvim osećam. Lično, “noviji” mi je i rođendan, i letovanje u sred godine. I ozbiljno, ko stvarno očekuje da išta može da počne na zimu kad se energetski i atmosferski prosto ne poklapa? Kakve novogodišnje odluke i novi počeci mogu da se dese i zažive kad je tlo zamrznuto, a čitav eko sistem, uključujući i nas, odlazi na shut down ili barem u sleep mode. Tako zima kao novi početak brzo i sasvim sigurno otpada.

 

 

Ne osporavam da je tačna i ta nad-dimenzija “zasluženog”, ali uopšte nije fora u tom žetva delu, nego u ovom u kom se sadi.

 

 

Situacija sa prolećem je već malo komplikovanija i zagovornici ovog godišnjeg doba kao početka nove godine jesu u pravu kada tvrde da je početak tada jer sve cveta, šuma blista, šuma peva i svet se rađa ispočetka. Slažem se da, opšte posmatrano, sve to sasvim ima smisla, samo što ne možemo ni od kuda da cvetamo, to jest ako pre toga bar malo ili još češće potpuno, ne umremo. Proleće je predaleko da se tad počne ispočetka ako smo do njega došli ne misleći o svemu prethodnom što nas je dovelo do magičnog cvetanja. Zapravo, ako tako budemo radili, neće ni biti cvetanja. I tako stižemo do jeseni, i teorije da je umiranje jedini pravi novi početak. Metaforički, naravno, za ovo drugo i dalje nisam sigruna.

Kako seješ tako žanješ i novogodišnja lista odluka (фото 2)

 

Ako želimo da imamo baštu, jesen je vreme za sadnju i voća i grmlja i ukrasnog cveća i svega jer će se bolje ukoreniti i pripremiti za rast tokom proleća. Ali tada se i počupaju osušeni i žuti listići, potkresuju suve stabljike, prekopava, sadi. Sve što je umrlo, ne valja i treba da ide, mora da ode. Ono što želimo da procveta sadimo i obavezujemo se da ćemo o njemu brinuti. Ako želimo da budemo bašta tokom proleća, i uvek, onda moramo da se volimo tokom jeseni, koja može da dođe kad god, to jest u onim trenucima kad je sve kišno, teško, sivo i naizgled apsolutno užasno i besmisleno.

 

 

...samo što ne možemo ni od kuda da cvetamo, to jest ako pre toga, bar malo, ili još češće potpuno, ne umremo.

 

Kako seješ tako žanješ i novogodišnja lista odluka (фото 3)

 

Tako ovih dana, kako lišće opada i sve se sprema za hibernaciju, sve više razmišljam o tome kako ceo sistem baš ovako živi i diše, upravo jer traži od nas da ga ispratimo i učestvujemo. Da usporimo i razmislimo koje smo to izbore pravili tokom godine, da bismo bili nešto ili neko ko želimo da budemo, i razmotrimo jesmo li stigli tu, ili tek prešli pola puta ili smo se zapravo usput sasvim predomislili. Da otkrijemo šta smo ili koga zapustili, i posvetimo mu više pažnje. Da prekopamo svoj emotivni i mentalni vrt i poprskamo sve što parazitira u njemu i nagriza ga i spolja i iznutra ili otklonimo ono što prosto više nema svrhu. I da, ako je nekada trenutak za novogodišnju listu želja i odluka onda je to sada, a s tim i za veliki reality check da je vreme za transformaciju i da je za transformaciju potrebno vreme. Samo je stvar odluke da se uložimo u nešto i još važnije odluke da odlučujemo isto iznova i iznova, ma kako uzaludno izgledalo, ono što nas deli od čuvenog cvetanja.

 

 

Imati ma kakav odgovor znači posaditi ideju sada, a sve dalje je jednako zalivanju, i uređivanju nečega što će tek da bude travnjak

 

 

Tek sa takvim odlučivanjem i svešću da su “vreme” i “proces” dve ključne reči, i da se na pitanje “gde želim da budem sledeće godine” odgovara sada i kroz planiranje, možemo da pričamo o novom početku. Imati ma kakav odgovor na to znači posaditi ideju sada, a sve dalje je jednako zalivanju, i uređivanju nečega što će tek da bude travnjak na kom ćemo da ležimo kad sunce bude visoko visoko na nebu a senke duge i lepljive. Nije jesen tužna uopšte. Samo je završna faza, neophodan pretkorak, trenutak u kom novi početak zapravo počinje, i onaj koji nas uči strpljenju i kako da planiramo. Ona je sati, dani, i nedelje naizgled ničega, kad odjednom - eto ga ono što smo čekali sve vreme.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar