Ne sećam se koji Johnnyijev film sam prvo gledala. Svakako nešto sa početka devedesetih, čini mi se da je u pitanju bio “Šta jede Gilberta Grejpa” ali isto tako je mogao biti i „Arizona Dream“, „Benny & Joon“, „Ed Wood“ ili nepravedno potcenjeni „Don Juan DeMarco“. Možda Jarmushov „Mrtav čovek“. Edwarda sam gledala kasnije, a to što sam bila starija nije me sprečilo da plačem kao malo dete. Znala sam ko je Depp kada je 1992. godine, u vreme kada niko nije hteo da se pojavi u Beogradu došao sa Kusturicom i Jarmushom na FEST i usput svratio da se pridruži Partibrejkersima na sceni SKC-a. Ja tada još nisam bila zvanično ni tinejdžer, a Johnny nije ni izbliza bio komercijalna sila kakva je kasnije postao. Ali to je bilo to što se mene tiče. Il’ Johnny il’ ladna Morava. I dan danas sam u stanju da pustim muljavi video na kom Johnny svira sa cigaretom u uglu usana dok ga Cane pita da li zna “šta mu se desilo sa ribom”?
Ne verujem da ću nekad retroaktivno bojkotovati Deppa. On je za mene bio i ostao simbol jednog vremena, mene same, svega. Smejte se, slobodno. Možete i da se mrštite. Činjenica da me je to što je radio oblikovalo i da stvari ne umem da gledam crno-belo ovde važi bar koliko i za Allena. Stojim iza toga da je Depp jedan od najboljih glumaca svoje generacije (možda i najbolji kako je tvrdio Brando – on bi trebalo da zna). Ne zato što je svaki film u kom se pojavio bio remek-delo, mada ih je mnogo dobrih, već zato što je iza svega što je radio postojao neki ličan razlog i to se osećalo. Takvi su mu bili poslovni poduhvati i takav mu je bio privatan život u kom je bio antiteza svih fame whore krupnih i sitnih svetaca Holivuda, od para Jolie-Pitt pa do svih manjih igrača koji javno kukumavče kako ne mogu da sačuvaju privatnost. Johnny Depp je bio dokaz da se sve može kad se hoće. Može da se igra u dobrim filmovima, može da se iskontroliše šta izlazi u javnost ma koliko ti partner bio poznat, može da se izvede da ti niko ne snima decu (Johnnyju je pažnja popustila kada je zajedno sa Marilyn Mansonom išao po ćerku u školu ali ovo je već iz faze koja bi se samo mogla opisati kao početak propasti), možeš da se raziđeš sa partnerkom i majkom te iste dece i da niko u javnosti nema pouzdanu informaciju ni kada ni kako se to desilo, a još manje šta je ko kome uradio ili šta je ko dao/dobio.
Crni Johnny, pa šta ti se desilo?
Odmah da se razumemo, nije Amber Heard tu ništa kriva. Pre izvesnog vremena sam počela da se pitam, a sad sam skoro 100% sigurna iako nemam nikakvog načina da to proverim, da je Vanessa znala. Jednostavno je znala šta sledi još pre osam godina i, dok mi ostali nismo imali pojma, ona je dostojanstveno izvukla sebe i decu. Dok je dostojanstva još bilo.
Istina, jesu nam pokazali koliko daleko autodestruktivnost može da ide. Njih dvoje su primer najgore bahatosti na koju su poznati spremni, a za koju realno niko više nema vremena. Move the fuck over.
