Kad razmišljam o sebi u detinjstvu, mora biti da sam imala neki trip grandioznosti jer se sećam koliko mi je bilo užasno važno da ja nešto “najviše”. Doduše, ne bilo šta, već se to obično odnosilo na to koliko nekoga volim pa sam sve koje stvarno volim, volela najvišenajviše i zauvek jedan više od bilo kog drugog. Kada sam jednom otkrila “zauvek jedanput više od najviše” formulu, skontala sam da kada to zapljuneš prvi, postaješ gotovo više biće, jer ko god bi se posle tebe pojavio i rekao “e ja isto kao ti ali ne jednom nego pet puta” ti kažeš da, ali sećaš se, ja zauvek jednom više. Baam! Totalni šah-mat, a zapravo sad kada mislim o tome, u pitanju je dosta lep koncept. Onaj u kom jedno, jedno jedino, ma kako minijaturno bilo, takoreći zrnce, pobeđuje sve kule i gradove. Special touch zbog kog tas pretegne.
Bilo kako bilo, stvari se od tad nisu previše promenile, i još uvek radim i volim “jedan više da se nikad ne izbriše” samo tiše, u sebi, ali počinjem da primećujem da su moju foru iz detinjstva počeli obilato da koriste na sve strane, i to dosta naopako, pa kao da odjednom uopšte nije bitno da li nešto radite i za šta se zalažete, nego samo da li je to više od ostalih koji rade isto. „Ko će brže, ko će bolje“, a u taj spin i ludilo se najskorije upalo sa epizodom “svađa poznatih“ kada je Rose McGowan optužila Natalie Portman da kao dobra glumica samo glumi nekoga ko se brine za ravnopravnost u industriji, dok zapravo ne radi ništa, i da je skretati pažnju na njen odevni komentar na dodeli Oskara “duboko uvredljivo za sve one koji zaista rade neki posao” jer se za ženska prava ne bori izveženim imenima i super-sređeno na crvenom tepihu. Zapravo, bori se. Mislim, bori se i tu i sa protestnim parolama ispred parlamenta, i na društvenim mrežama, i u lokalnoj zajednici i na korporativnim događajima. Za ono što nam je važno se bori svuda.
Ali okej, hajdemo ispočetka.
Verujem da se svi slažemo oko toga da Natalie Portman kao neko ko se bori za ravnopravnost i ko ima svoju produkcijsku kuću, a u čijem je portfoliju ipak samo jedan ženski film, verovatno može, ako ništa drugo, a ono da sama daje više prilika autorkama. Tu istina dosta fejluje, iako tvrdi da je pokušaja bilo mnogo više nego uspeha, da je jako teško da filmovi izađu iz studija i da baš zato što zna situaciju, apeluje na veću jednakost i bolje uslove. Može joj se verovati ili ne, prirodno je pravo svih da kad nekoga ne gotive, sve dovode u pitanje, i ne veruju ničemu što taj neko kaže ili uradi, ali optužiti je za lažnu podršku i borbu, je nekako ipak preterano. Kada je predstavljala nominovane u kategoriji Najbolja režija na dodeli Zlatnih globusa 2018. godine pre nego što je pročitala imena rekla je: “A ovo su svi nominovani muškarci”, skrećući i tada pažnju na primetan deficit ženskih imena u aleji holivudskih režisera.
My critique should’ve been about Hollywood’s ongoing culture of silence. I realize that by critiquing someone personally, I lost sight of the bigger picture. All voices, however spoken, are valid. Let’s all keep pushing boundaries in whatever way we can, it’s time to get loud.
— rose mcgowan (@rosemcgowan) February 17, 2020
Ove godine, njen protest je jednak tom od pre dve godine. Miran, tih, ali vrlo direktan i onaj koji gađa u suštinu. Poslala je strelicu pravo u centar pikado kruga, i primili smo poruku koju je želela da nam pošalje. Žene u filmskoj industriji su bolno skrajnute, i njihova imena ćemo pre videti na ogrtaču nego u nominacijama. Jasno. I možda je njen pristup za nekoga previše mekan i suptilan da bi bio pobuna, ali ipak to jeste, uprkos stilskom razilaženju sa drugim aktivistkinjama. Kao recimo sa Rose, za koju je sigurno nedovoljan, i sa kojom su samo malobrojni izbegli da budu u konfliktu. Priroda njene pobune je drugačija, ali i njena početna pozicija. Njen bes je živ, vitalan, konstantno na svom vrhuncu, isti kao što je bio i pre dve godine. Neprijatan za čuti, i verovatno još neprijatniji za osetiti na sopstvenoj koži. Ali i potpuno opravdan, i neophodan reality check, i koliko god postoje oni koji žele da diskredituju njen aktivizam govoreći da je problematična, nesređena, nestabilna, u post-Weinstein eri je pokazala šta znači govoriti na sav glas i to sve glasnije kako svet manje želi da te sluša.
Na sve njene optužbe, kojih je bilo podosta (ceo jedan Facebook post dužine pripovetke) Natalie Portman je odgovorila da se slaže sa gospođicom McGowan da je netačno zvati je “hrabrom” zbog odeće koju je nosila i da je “hrabrost reč koja se daleko pre može dovesti u vezu sa svim ženama koje svedoče protiv Haveyja Weinsteina u prethodnim nedeljama i to pod priličnim pritiskom” i dodala da jeste tačno da je snimila samo nekoliko filmova u saradnji sa režiserkama, ali da je to zato što je nažalost tokom dugogodišnje karijere samo nekoliko puta i imala priliku za to. Što je ujedno i razlog zbog kog se bori kako zna i smatra da treba. Da bi prilike i susreti režiserki i glumica bili češći. S druge strane, iako super spremna da prva baci kamen ni Roseina lična filmografija nije ispunjenija ovim saradnjama budući da je sa autorkama radila samo 4 puta od ukupno 27, što je nekih 15% i složićemo se sasvim daleko od jednakosti.
U prevodu, niko tu nije savršen i za plus do plusa, iako duge pro i con liste za obe, javnost vodi već nedelju dana unazad, a mogućnost da se popune obe kolone samo dokazuje koliko su obe sklone i greškama ali i super potezima, i koliko je u krajnjoj liniji sve nebitno dokle god svako pokušava nešto. Uostalom, od kada je u bilo kojoj borbi presudan način na koji se neko bori za svoju istinu? Da li je manje ili više suptilan, i koji je “ispravniji” i “iskreniji” način da pričamo o stvarima koje smatramo problematičnim. Sorry not sorry ali ne postoji jedan oblik borbe, i stvarno nisam “sredina je zlatna” tip čoveka, ali u određenim situacijama cilj je daleko bitniji od načina, i što je borba razgranatija u svojim pristupima, to su veće šanse da se obrati svima, i da se za dobru stvar regrutuju najrazličitiji tipovi ljudi.
A to je valjda jedino važno, da se za ono u šta verujemo borimo onim što imamo, što je na kraju dana izgleda skontala i Rose. Može Natalie da joj ide na sedamsto tri živca, ali su na istoj strani. “Moja kritika je trebala da bude upućena kulturi ćutanja u Holivudu. Shvatila sam da sam kritikujući nekoga lično, izgubila iz vida mnogo širu sliku. Svi glasovi, kako god izgovoreni, su važni. Hajde da pomeramo granice na koji god način možemo. Vreme je da budemo glasne.” Amin sestro!
