Kada je u četvrtak prestalo vanredno stanje, i s tim zvanično otpočela sezona slobode i nesputanosti nisam izašla napolje ni jednom tog dana, već sam do kasno u noć sedela prikovana za ekran i filmove Wong Kar Waia. Previše “moramo”, “obavezno!”, “sad ćemo”, “odmah ćemo” i “čim prođe” koje sam dala, me je dovoljno unervozilo da sam čim je sve od toga moglo da se i ostvari, radije odabrala da ostanem ceo dan kod kuće. Odjednom mi se ništa nije radilo, nigde mi se nije išlo, niko mi se nije viđao, i jedino su sneni kadrovi hongkonških ljubavnih priča mogli da srede stvar. Nije to neki jeftini, okasneli tinejdž bunt, negde u sebi se i radujem svemu, ali ne tada. Ne odmah. Previše priča, planova i obećanja kao da mi je otežalo noge, a meni po pravilu treba malo da dekompresujem kakva god da je situacija. Kako li je tek introvertnima, nemam pojma, ali mogu da nagađam da je još gore. Iskrena da budem nije mi se čak ni Kar Wai preterano gledao (mada se kasnije ispostavilo da sam bolje osećala šta mi treba nego što sam pretpostavljala) ali sam imala utisak da će to biti sigurna zona od svih imperativa socijalizacije koji su se odjednom pojačali na maksimum.
Utonula među jastucima, bezbedno izolovana, sa najboljim soundtrackom od kad je sveta veka i realno i Tarantina, prepuštena svim varijantama nemogućih i neuzvraćenih ljubavi, svim magnovenjim i titrajima i najvažnijim milisekundama u kojima sve nastaje i nestaje. Odlučno beskorisna i usporena, ustala sam tek dva tri puta tokom ove celodnevne seanse. Jednom da izađem na terasu, udahnem obagremljen vazduh, i uverim se da je dan postao veče, i da su oblaci dovoljno trakasti i prozirni da bih znala da je proleće i da nemam kalendar. Drugi put sam bila gladna pa sam trknula do kuhinje po eurokrem i grisine. Usput upalila mašinu, dnevnu pidžamu zamenila noćnom i vratila se u krevet. Treća pauza je bila rezervisana opet za izlazak na terasu, ovaj put doduše da se malo realnije promeškoljim u sadašnjosti, istegnem, i porazmislim gde smo kako smo, kako stoje stvari, i koji je tačno problem da posle dva meseca jedvačekamnemogudadočekam, želim samo da se pokrijem preko glave i ne mrdam.
Uprkos tome što sam svašta isplanirala, tokom karantina nisam uradila ništa posebno, i iako potpuno glupa i neosnovana (i sama sam glasno protiv diktature produktivnosti), mala frka dolazi i odatle. Započela sam nekoliko knjiga koje nisam završila. Odgledala puno filmova ali sve od reda one koje nisam planirala. Bila malo anarhistički raspoložena, pa sam obnovila antiestablišmentska kapitalna dela od Matriks trilogije do „Borilački klub“. Sredila ormar višestruko i pozdravila se sa nekim stvarima. Pozdravila sam se i sa nekim ljudima jer mi je kao prirodno naklonjenoj drami, opšta apokalipsa zvučala kao sjajan trenutak da neke stvari odu s krajem sveta. Ponovo otkrila tetris, oslobodila bonsai, brinula ne toliko o samom virusu koliko o svetu uopšte i kako smo čudni i smešni kao bića. Kupila saksiju zasadila jagode i brižljivo uzgajala. Do sad su porasle čak dve koje ne znam kad da pojedem. Sve čekam neku posebnu priliku za to. Napisala baš baš puno lista. Toliko da mi se čini da sam samo to i radila. Probala da posložim svoj život, planove i ciljeve, kako savršeno partnerstvo treba da izgleda, na šta mislim kad kažem “sreća”, šta planiram, od čega je vreme da odustanem. Usavršila sentimentalnost. Mnogo se zarozavam u poslednje vreme i padam na najizlizanije jeftinosti. Umem to i inače, ali sam tokom karantina masterirala. Sve u svemu, ništa revolucionarno, što me naizmenično zabrinjava i raduje.
Mala frka što mi se ne žuri nazad u normalnost dolazi doduše i odatle što najiskrenije ne znam šta ta reč znači. Ruku na srce, ne znam već neko vreme, od kad “normalno” najviše svojataju oni koji mene što se tiče ozbiljno izmiču toj kategoriji pa mi tako već dugo ta reč ne znači puno (ako uopšte) a ovih dana u sveopšte indukovanoj šizofreniji, mi je nešto posebno klimavo i neoptimistično. Želim ja da se stvari vrate na staro, da se rukujemo, grlimo, ljubimo, igramo do jutra, da sve bude “normalno”, ali kad smo već kod pomenutog filma “Borilački klub- suddenly I felt… da ovde ništa nije u redu i normalno, i da to nema baš nikakve veze sa karantinom. Sa slobodom, i to onom pravom, ima mnogo više.
Sa optimističnije strane i iz najbanalnijih poriva, ne mogu brzo nazad jer mi zapravo uopšte ne prija da odjednom bilo šta moram niti da se išta očekuje. Ne prija mi ništa iz spektra „trebalo bi“ i možda nisam mnogo toga uradila tokom ovih dana, ali sam bar to definitivno naučila- stvarno hoću sve ali kad osetim da mogu i želim. Kao što su svi imali ispunjenije vreme i bolji banana bread tokom karantina, sada je svima zabavnije, lepše i slobodnije nego nekom drugom, ali mene stvaarno minimalno interesuje da učestvujem u nastavku „ko je bolje iskoristio dan“ igrice. Tako da, vraćanja u “normalu” što se tiče, imam samo da kažem: „Srećni zajedno“, i planiram da to bude kao kad Ho i Lai plešu tango. Ho uči Laija koracima, Lai bi da ubrza proces i da ih nauči što pre, ali to nije tango. Ne može na brzinu jer je tango pre svega razumevanje, nežno ispipavanje terena i granica, odvojenost i zajedništvo u simbiozi, konstantno pregovaranje, međusobno poštovanje i deljenje prostora. Intimni trenutak posezanja za drugim uz puno odgovornosti i malo bojazni šta taj kontakt može da donese.