Svaki put kada dođe vreme za godišnji izveštaj iz sopstvenog života, kog se ove godine moram priznati malo i pribojavam, iznova se uverim da nepogrešivo funkcionišem po fazama. Faza genijalno-sam-ja-mogu-sve, i sve-je-sranje-zauvek-ništa-nema-smisla faza. Dok se ove dve prilično usklađeno smenjuju, s vremena na vreme uleti i ona treća u kojoj sam potpuno posvećena nekom ličnom “projektu” i prilično sklona ubeđivanju sebe da je to prilika da savladam neku novu životnu lekciju. Izuzetno lejm, slažem se, ali u suštini funkcionalan mehanizam koji i najdosadnije ljude pretvara u lekcije o strpljenju, a i efikasan je metod spoznavanja šta zaista želim i mogu.
Tako sam do sada pokušavala da budem vegeterijanac, da prestanem da pijem alkoholna pića, da naučim da budem stvarno sama sama i ne dobijam napade panike, da živim po horoskopu , da budem posvećeni budista. Nijedna od mojih faza doduše, uprkos očiglednim višestrukim pokušajima, nije doživela da preraste samu sebe i postane životni stil. I tako eto, ja još uvek nisam postala “najbolja verzija sebe”, daleko sam od izbalansirane osobe i “bića od energije koje u potpunosti uživa u svakom trenutku”, ali se trudim da naučim bar da sama sebi budem prijatelj. Desi se međutim ponekad i to da moj novi “projekat” neplanirano pronađe mene.
Sedimo na reci ko zna koji sat za redom, kako to obično biva kad prijatelji dođu sa druge strane sveta pa priče klize niz kazaljke. Kafa sa rumom i šlagom, zima bez snega i sa puno labudova na obali, čudesni odbljesci na vodi, i bonsai sa velikom mašnom na sred stola kao poklon. “Došlo je vreme da malo brinemo o nečemu, da se malo provežba odgovornost, pilice”. Od trenutka kada je rekao “odgovornost” i kad sam je preuzela, ponosna do koske što imam živo biće u svojim rukama, i priliku da brinem o njemu, do trenutka kada sam pala prvi test iz ove lekcije i izgubila drvce, prošlo je tačno sat i 15 minuta. Na pitanje kako izgubiš drvo, koje je, iako malo, ipak još uvek drvo, odgovor je lako. Zapravo i mnogo lakše nego što zvuči. Odnela sam ga u toalet da ga zalijem. Tamo sam se zapričala sa finom ženom. Bonsai ostao na lavabou. Zaboravila sam na njega još jednom po izlasku iz kafane, ali posle tih nesrećnih početaka stvarno više nismo imali sličnih problema, i počeli smo lepo da se slažemo. Samo što je ta reč odgovornost uporno nastavila da me prati. Nije da je prvi put da treba da se posvetim uzgajanju biljke, ali nikada pre se nisam osećala ovoliko anksiozno prema nekom životu, i svesna toga da je moja uloga da ga održavam u istom. Da ostane jednako lep, snažan i zelen, samo još srećniji, razgranatiji, zadovoljniji. Čini mi se da poseban razlog leži u činjenici da je u pitanju drvo, da mu je trebalo deset godina da poraste na ovu veličinu, i nepodnošljiva mi je pomisao da ja to upropastim za daleko manje vremena.
Istražujući sve moguće načine da do toga ne dođe, otkrila sam da je bonsai filozofija gotovo sinonim za: Odgovornost. Ispunjenje. Stres menadžment. Strpljenje. Zahvalnost. Sve od reda ono u čemu ne blistam i da sam pisala listu “šta mi nedostaje u životu i karakteru”, ne bih je bolje sastavila. Tako je sasvim odjednom moja briga o drvcetu postala izvor grozničave odgovornosti, sumnje da nisam u stanju ništa od ovoga da ostvarim i da će propasti jer mi apsolutno sve sa liste nedostaje, uverenja da nisam kompletan čovek a kamoli adekvatan bonsaista, ali i čudne potrebe da dokažem da mogu, pa je svako zalivanje postalo jednako obračunavanju sa sopstvenim manjkavostima i nesigurnostima. Čudno je, ali nekako funkcioniše.
Ipak, moram da priznam da mi se an ženeral uopšte ne dopada ideja bonsaija. I stvarno nije sad kiselo grožđe mehanizam odbrane, jer su posvećenost i strpljenje zeznute veštine u kojima nisam najvičnija, pa kao „baš vam glupo ovo drvo“, nego stvarno. Nisam uopšte sigurna da želim da imam drvce u maloj saksiji. Nešto u njemu unosi neverovatan mir i jako je lepo gledati ga dok raste i razvija se i uverena sam da to su to osetili svi koji su ikada uzgajali nešto. Dnevni je podsetnik na vreme koje prolazi što malo i užasava, na neophodnu istrajnost da bi se bilo šta uradilo, na to koliko je progres malo primetan, kad je tu, a lako uočljiv kad nije brz, na to da su godine i godine iza svakog rasta, da je ljubav baš beskrajno važna, i dokaz da smo i on i ja malo stabilniji i malo bolji: i bolja biljka i bolja osoba nego što smo bili tri meseca unazad.
Međutim, kao neko ko iskreno veruje u ono “ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio” i koga je nekoliko isečenih kestenova u ulici zabolelo više nego odlazak nekih ljudi, dok sam zbog nekih drugih, čiji odlazak nikad nisam prebolela, a sva je prilika i da neću, neko drveće i posadila čisto da bi nešto nastavilo da živi, imam ozbiljan etički problem sa bonsaijem.
Bonsai drveća, nisu genetski modifikovana da budu mala. Nisu ni posebne vrste koje su patuljaste. Mala su isključivo zato što mi želimo da budu takva. Zato što im premalim saksijama od samog početka, od semena koje je identično slobodnom drvetu u parku, usmeravamo rast, teramo ih da ostanu mali i pogodni za nas i tamo gde ne treba. A u danima kad mi se život sveo na stan i sobu čije zidove osećam neprijatno blizu, i generalno previše razmišljam o kontroli koje smo manje ili više svesni, svim stegama koje nas drže i pritiskaju, i okruženju koje sputava, nimalo mi ne prija pomisao da se još nešto tako oseća. Da može da priča znam da bi rekao “mali mi je ovaj grob”, da može mnogo više od ovoga, da nije ovako ništa zamišljao, da ga sve guši, steže i ograničava. Tako da, kad smo kod odgovornosti, moju preuzimam da bonsai pretvorim u ozbiljno drvo kao što i jeste, a ne minijaturna verzija svojih potencijala, i presadila sam ga u najveću moguću saksiju. Da se saoseti sa situacijom izlaska iz karantina, pa da zajedno lepo i prodišemo.