Pretraga

Zašto nam je tako teško da budemo sami?

Zašto nam je tako teško da budemo sami?

Tekst: Teodora Jeremić


Nisam poslala korice na štampanje, a dolazi vikend, znači tek u ponedeljak. Kasniću četiri dana u startu. Nemam četiri dana. Nemam vremena da imam četiri dana jer su četiri dana pola nedelje. I te proklete nedelje! Prebrzo prolaze. 21.vek zahteva novo računjanje vremena. Treba nam. Kako se okrenem petak je. Juče je bio april sad je već kraj juna. Kraj juna! Ništa nisam smislila za leto ne znam ni kad ću. A i sve sam pare potrošila na prethodnom putovanju. Bilo je baš dobro kad malo bolje razmislim, iako me je mnogo nervirao. Nemam pojma gde je on sad i šta radi, s kim će na more, verovatno nigde. Mada šta i ja pričam, nemam ni blagu predstavu šta se trenutno događa u njegovom životu. Kao da o nečemu uopšte i imaš predstavu? I to je tačno. Sve sam manje sigurna da imam pojma o bilo čemu, i da imam jasno definisan cilj ka kom idem. Naravno, ako zanemarimo činjenicu da ćemo svi umreti, to stvarno jeste zagarantovano. Jebote, umrećemo. Swipe left. Džabe, još je tu. Naslovna strana kaže da će SpaceX da lansira Falcon Heavy raketu i pošalje 24 satelita u orbitu, jedan od satelita će nositi 152 metalne kapsule sa pepelom nekih preminulih koji će biti puštene u svemir. To mora da izgleda moćno. Žao mi je, što koliko znam ni jedan gram pepela nije Bowiejev. Mislim da bi mu to bilo dosta kul, bolje nego Bali, a i da bi bio red. Doduše, “Absolute Begginers” mi je ipak favorit. As long as we're together, the rest can go to hell. Uf. Ako može bez suza bilo bi super.“ Žena koja plače” je stvarno jako dobra slika…

 

 

Realan prikaz mog uma u minut i kusur sekundi, koliko je ženi na trafici bilo potrebno da izađe, rasitni pare na ćošku i vrati se, a ujedno i razlog zašto baš i ne preferiram da budem ostavljena sama često. I kad kažem sama ne mislim na trenutke željene, osvojene ili otete samoće kada potpuno svesno odbijam komunikaciju sa živim bićima ceo dan, nekada i dva, i samo čitam ili bingujem serije, filmove, i slušam omiljene podcaste. Ne, te dane duboko poštujem i toliko mi nedostaju da pod hitno moram da ih vratim u nedeljni, makar i dvonedeljni timeline, neće propasti svet. A i da propadne nije neka šteta, kaže Čola a ja mu verujem. Dakle, dok takve dane obožavam, i stvarno volim svoju samoću tada, postoje one druge situacije u kojima se osećam nemoćno, neudobno i neprijatno. Ne umem prosto te izlaske napolje u kojima nemaš zadatak i cilj nego samo kao šetaš i uživaš u spostvenom prisustvu, bolno sam nesposobna za meditiranje, iako se stvarno trudim da umirim svoj um, a sama pomisao na to da sedim sama u kafiću duže od koliko je potrebno da drmnem espreso i zapalim, mi unosi jezu i ispunjava me neobjašnjivom količinom nervoze. Nije baš da se plašim, ali nije ni da mi prija. Doduše bar u tom “strahu” nisam sama.

Monofobija je termin koji obuhvata nekoliko manje ili više diskretnih strahova koji, iskreno sam uverena, pogađaju sve pre ili kasnije, samo je pitanje njihovog intenziteta i manifestacije ono što se razlikuje. Neki ljudi se plaše odvojenosti od konkretne osobe, neki ne vole da budu ostavljeni sami kod kuće, drugi se plaše samostalnog života uopšte, treći da budu sami u javnosti, ali im je zajedničko da je za sve, biti sam prilično negativno stanje. To je uostalom potvrdilo čak 11 studija u kojima je otkriveno da ljudi mahom ne uživaju kada treba da provedu neko vreme u sobi prepušteni sebi i svojim mislima, bez ikakve distrakcije ili akcije iza koje bi mogli da se sakriju. Većina ljudi radije bira da radi nešto, bilo šta, čak i kada je to nešto sasvim uzaludno, glupavo i bez mnogo smisla, nego da bude prepušteno svojim mislima.

 

Mora se priznati da je to koliko god česta, u ovom slučaju i lična pojava, zapravo prilično neobično, i čak zvuči i nezdravo. Zar bismo stvarno pre radili gluposti umesto da se posvetimo svom unutrašnjem životu, i kako tačno mislimo da funkcioniše život sa određenim mislima, brigama, idejama, konfuzijama, koje treba rešiti ako ćemo sve neprestano da guramo pod tepih i zamagljujemo besmislenim sadržajem i kakvim takvim pričama i ljudima? Ako nas nešto boli ili brine, pametnije bi bilo dati mu malo prostora, ma kako to neprijatno bilo. Rana zarasta tek kada je pustimo da diše, sve dok je pokrivamo, nema šanse da bude zalečena. Samo što kako su pokrivanje i maskiranje među primarnim talentima savremenog sveta mora se priznati da društvo ima velikog, ako ne i presudnog udela u stigmatizaciji samoće. Biti sam, neretko nosi negativnu društvenu konotaciju, ukazuje na izolaciju, poziciju izvan, ne tamo gde su svi nego tamo gde sam samo ja i iako postoji velika razlika između samoće i usamljenosti (što ne isključuje i one situacije u kojima jesu povezane) društvo to nekako izjednačava, i zaista nam nikako ne pomaže u shvatanju i prihvatanju samoće kao korisne i stimulativne.

Društvo gotovo nikad ne definiše samoću kao izbor koji svesno pravimo, nego se obično čita kao nametnuto stanje gde osoba nije integrisana u zajednicu na način na koji bi trebalo da bude to jest kako se očekuje, pa posledično ostaje sama zato što nešto “nije u redu” sa njom (mora se priznati da se ova ista teorija primenjuje i na single status). Takvo etiketiranje samoće je i doprinelo izvitoperenoj konstrukciji i doživljavanju ovog stanja, i konstantom bekstvu od istog. Zamršeni odnos sa samoćom su dodatno upotpunile društvene mreže. Prva uhvatim sebe kako u bilo kojoj socijalno anksioznoj situaciji mlatim gluposti po ekranu samo da bih delovala zauzeto i još bitnije, da bih imala šta da radim sa rukama. Međutim, osim te odmbrambene uloge, društvene mreže imaju i cilj da nam ostave utisak, ili bolje reći kreiraju iluziju, da smo povezani i da interagujemo sa ljudima čak i kada to zaista ne radimo, i da nikada ne moramo da budemo sami. Kliknuti like, ili iskomentarisati nešto je kao skraćena savremena forma klimanja glavom, i način da se kaže “čujem šta govoriš i podržavam te”, “slažem se sa tobom, ovo je dobro”. I tako očas posla, opet nismo sami, tu su svi ti ljudi sa druge strane ekrana, koji nas još i podržavaju. Bolje ne može. Svakako, prilično sam sigurna da ne treba dodatno podvlačiti da konstantan fokus na ovu vrstu komunikacija, čini da provodimo manje kvalitetnog vremena sa drugim ljudima, i što je još strašnije oduzima nam dragoceno vreme za rad na sebi, i stvaranje značajne veze sa samim sobom, a to stvarno jeste bitno. Takoreći, suštinsko je.

Učiti kako biti sam je zastrašujuće iskustvo za sve one koji samoći nisu prirodno naklonjeni, i daleko je lakše pobeći u neku aktivnost makar i prividnu, ali biti sam zapravo daje otklon od svega i mogućnost da spustimo sva svoja oružja i štitove. Priliku da odmorimo od tuđih stavova, mišljenja, uverenja, ponašanja i daje nam slobodu da budemo introspektivni, donesemo bolje odluke, izgradimo kvalitetnije stavove, izoštrimo svoje unutrašnje čulo, kako mi mislimo da treba. Da se bavimo samo sobom, budemo malo sebični sa svojim vremenom i upoznamo neke delove sebe u koje na zalazimo baš često. Nije zabavno, ume i da boli, ali je neophodno ako želimo da prerastemo detinje ljušture i porastemo na ljudskom nivou.

 

 

Tako da, na listu novogodišnjih rezolucija dodajem i ovu junsku. Jednom nedeljno izaći samostalno na piće, ručak, u bioskop, bez zaštitne opreme u vidu telefona, slušalica, kompa, knjjige, časopisa, prijatelja, kučeta, mačeta, papira i olovke za neurotično crtkanje, u mom slučaju i cigareta koje su mi omiljeno oružje u borbi protiv društvene i drugih anksioznosti. U komadu Me, myself and I, samo sedeti, biti, pustiti misli pa šta se desi desilo se. Početi od malih pobeda i rizika, i prelaziti na veće, dok potpuno ne ovladam majstorstvom samovanja. Znam, i ja to mislim, katastrofa u najavi, ali one sentence dnevni horoskop me je totalno uludeo. Ako je “you are becoming who you are”, najveći savet koji mogu dobiti onda je red da se ozbiljnije upoznamo.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor