Sređivanje životnog prostora mi nije među omiljenim aktivnostima, pogotovo zato što se obično završi najmanje tri sata kasnije, sve je u još gorem haosu, a ja sedim sa žutom perikom sa maskembala iz 2014. na glavi, u haljini koju sam mislila da sam izgubila, čitam knjige zapale iza kreveta ili nižem ogrlicu koju bih baš rado nosila. Ukratko, dosta neefikasno sve to prolazi. Tako sam nedavno u prepakivanju jedne od polica, između ostalog, naletela i na knjigu “Romeo i Julija”. Nakon pola sata sam već uveliko obnavljala gradivo, a nakon sat zastala na, verovatno najbeznačajnijem od svih pitanja, ali ja eto, iskreno ne znam da li bi ruža mirisala jednako slatko i da se ne zove ružom. Verovatno da bi, ali ima nečeg u imenu, u toj determinanti koja možda stvarno čini stvari drugačijim.
Tako sam počela dosta da razmišljam o svim onim osećanjima za koja nemamo naziv a proživljavamo ih redovno. Kao recimo onaj momenat kad uradite nešto genijalno i baš na vrhuncu te sreće i ponosa, zapljusne vas “šta ako nikad ovakav uspeh ne ponovim?” osećaj. Ili posebna vrsta anksioznosti koja se rađa kada vidimo typing… i na kraju ne dobijemo ništa. Ili onaj mešani osećaj zadovoljstva i premora nakon završenog ispita ili projekta kad si istovremeno i najmoćniji na svetu i ne osećaš apsolutno ništa. Razmišljajući kako je nove, pogotovo tako sveobuhvatne i granično metafizičke termine, verovatno teško imenovati i uvrstiti u upotrebu, i kako ne znam da li bi se lingvisti uopšte upustili u to, shvatila sam da možda još veći problem leži u obrnutoj situaciji. U svim onim osećajima za koje imamo reči samo od njih bežimo. Vijugamo, zavijamo, skrećemo i levo i desno od Albukerkija, samo da tugu ne nazovemo tugom. Da ne priznamo nikome da smo razočarani ili ljuti, jer kad jednom izgovoriš te reči- game over. Slede i odgovornost i (re)akcija spram istog, a društvo baš i ne ohrabruje bilo koju od emocija sa negativne strane spektra.
Na sve strane samo pozivi da budemo nasmejaniji, srećniji, da se razvedrimo, dignemo glavu, vidimo svetlo na kraju tunela, mantramo “razmišljaj pozitivno i sve će biti okej”, a najlepše misli za najradosnije jutro izlaze i bukvalno iz frižidera. Naravno da sve hoće biti okej, pre ili kasnije, i da pozitivno razmišljanje sigurno da pomaže i to ne zato što će ubrzati konačni ishod nego zato što je lepše podnositi realnost ako misliš da nešto ipak ima smisla, ali diktatura sreće koja vlada je ponekad iskreno neizdrživa. Prvo, zato što postoje situacije u kojima nije moguće reagovati pozitivno kao i objektivne brige da jednom neće sve biti okej, pa „razvedri se“ nekad zaslužuje srednji prst, a drugo zato što kao ljudi definitivno nismo satkani samo od lepog i pohvalnog.
Kako se beše zove ono kada mislite da neko dobija sve što želi u životu a ništa od toga po vašem mišljenju nije “zaslužio”? Ah, da, zavist. A ono kada sve što drugi imaju izgleda mnogo bolje nego ono što imamo mi? Ljubomora. A u šta staje onaj osećaj kad se probudiš i znaš da ti nešto ili neko nedostaje, i nisi celovit i isti kao što si nekad bio? Tuga. Šta se događa sa svim tim emocijama koje imamo unutar sebe a koje nismo ohrabrivani da podelimo i ispoljimo?
Naravno da je totalno bezveze biti “bezveze”. Niko ne uživa kad je tužan i zabrinut, ali akumulacija isključivo dobrih emocija i izbegavanje onih koje čine da se osećamo neprijatno i neudobno jednostavno nisu baš pohvalna strategija za dobar i istinski srećan život. Umesto da ih neprestano zatrpavamo, zakopavamo i zamazujemo osmesma, možemo da uradimo nešto korisnije i za njih i za sebe. Umesto toga, što u korist mindfullness-a, prisutnosti, učenja da živimo lepše i bolje redovno sastavljamo (barem mentalne) liste onoga što nas čini srećnim, i na čemu smo zahvalni, predlažem da svi lepo počnemo da beležimo šta nas ljuti i zbog čega smo tužni i besni na dnevnom nivou.
Ljuti me sebičnost. Besna sam kad sam nemoćna. Nervira me kritikovanje bez ideje. Nisam “nešto bezveze” nego sam tužna. Nisam ni “čudna” nego razočarana. Nije ni da “ne znam šta mi je”, znam vrlo dobro, zove se “strah”. Plaši me mnogo toga a u poslednje vreme najviše da stvarima nisam pristupila kako treba i da ih nisam izgovorila. Zato olovku u ruke i nazvati stvari pravi imenom. Pomaže, a kada jednom sve te “nepoželjne” emocije izlepite kao zimnicu post it papirićima, možda i priznate sebi o čemu se stvarno radi i zašto je ta emocije uopšte tu. Možda i razvrstate da razočarenje ide na policu sa velikim očekivanjima i premalo ljubavi, a ljubomora sa manjkom samopouzdanja i viškom slobodnog vremena, i da je iskrenost neophodan pretkorak da počnemo da komuniciramo sa “negativnim” u sebi, prekopamo, nađemo koren, zalečimo i stavimo po strani a možda i nastavimo dalje od svega što predugo boli.
