Već vam verovatno krvare uši kada čujete naziv virusa koji se širi, čini mi se, brže od straha. Zvanično ste ili pripadnici grupe koji pevaju pesmu Mitra Mirića i žive život punim plućima (no pun intended), ili ste u grupi koja širi paniku kao da sutra ne postoji, ili ste pak u grupi koja shvata situaciju ozbiljno i mislite na druge koliko i na sebe iz topline svog doma.
Iz nekog razloga, izolacija je predstavljena kao najveća kazna koja može da snađe jedno živo biće, pa pored talasa upozorenja, usledio je i talas trikova i saveta kako preživeti dan kod kuće. Kako preživeti kada si sam sa sobom. Da li je zaista izolacija zbog svoje čvrste veze sa introspekcijom u doba korone zaista najstrašniji scenario za čovečanstvo? Po svemu sudeći, izgleda da jeste.
Dakle, desilo se nemoguće. Dobili smo priliku da stanemo, ne da usporimo, nego da zakočimo i da se parkiramo. Kao jedan iskusan introvert, izolaciju nisam ni doživela kao meru opreza jer je to za mene način života, što mi je omogućilo da sagledam situaciju iz drugog ugla.
Virus je oduzeo mnogo toga, počevši od ljudskih života, pa do nula na bankovnim računima, ali je i doneo priliku. Dobili smo priliku da vidimo zvezde jer smo naterani da usporimo. U nekim zemljama prvi put vide čisto nebo posle x godina sivila kojim smo ga obojili u trci sa životom.
Dobili smo priliku da naučimo pre svega šta je empatija. Iz nekog razloga, ta lekcija je negde između sinusa i kosinusa i ko to nije savladao u ranoj mladosti, više se nije osvrtao. Da naučimo šta znači solidarnost, da uvidimo koliko smo unazađeni po pitanju jednakosti, jer kad smrt zakuca na vrata, svi smo isti. Da se setimo šta znači bratstvo i jedinstvo. Da se setimo koliko su stvari koje su nam važne zapravo nevažne. Da se setimo davno zaboravljenih vrednosti. Da shvatimo koliko smo mali. Da budemo zahvalni što smo se i ovog jutra probudili. Da budemo zahvalni što se i ovog jutra probudila osoba koju volimo. Da vidimo dalje od svog nosa. Da poželimo da doživimo starost sa osobom koju volimo i sa kojom bismo plesali na terasi kada globalna kriza uzme mikrofon u ruke. Da se povežemo sa ljudima koje volimo, a za koje nemamo vremena. Ali pre svega, da se povežemo sa sobom! Zašto je to toliko strašno??? Zašto su nam Instagram i Netflix bolje društvo od nas samih? Kako vas to ne plaši više od praznih rafova?!
Ne mogu da se otmem utisku da su ljudi toliko zatrovani da ne mogu ništa osim da napamet nauče šta će da kažu i kako da misle, a onda kada dođe trenutak da stvarno mogu da na miru saberu svoje misli, oni se isparanoišu kao da će ih zaključati u orman sa likom iz horor filma. Šta je to što smo sebi uradili da ne možemo da podnesemo sebe, a da se predstavljamo kao egomanijaci? Svi smo najpametniji, svi smo najglasniji, svi imamo stavove i principe, a opet svi želimo isti prćast nos i ložimo se na apstraktnu umetnost sa Pinteresta. Čekajte! Koliko ljudi poznajete koji su iskrojili ličnost za publiku? Otkud znate da i vi niste taj lik? Šta ako usporavate sebe u životu, dok žurite na sva mesta na kojima mislite da morate biti, jer vam se to uklapa u koncept ličnosti koji ste skrojili misleći da je to jedini način da preživite? Na sve strane neke meditativne mantre i životni saveti, a sve plitko da pliće ne može biti! Ko uopšte zaista živi prema tome? Sve izgleda kao jedna proizvodnja barbika i kenova, koja ima limitiranu seriju od 12 komada godišnje, manje više. Tenzija u vazduhu zaslužuje svoj haštag ako mene pitate. Da li znate uopšte u šta verujete i zašto je tako očigledno, uprkos uloženom trudu da ne bude, da najmanje verujete u sebe dok uporno ponavljate da je to najbitnije? Dok jurcate i gubite sebe zarad nekog statusa, zašto ne biste iskoristili ovaj period da se ponovo pronađete? Da ponovo budemo zaista drugačiji, da razmenjujemo mišljenja, da se ne složimo, a da to ne znači nužno da ćemo ući u konflikt. Možda se sad baš rodi nova umetnička paradigma! Možda konačno ispravimo sve sa čim se ne slažemo, a što nas okružuje. Možda možemo da se vratimo na put na kom smo svi tu sa razlogom, baš takvi kakvi jesmo, a ne kakvi mislimo da bi trebalo da budemo. Možda konačno rešimo taj problem koji imamo sa tuđim mišljenjem o tome šta smo rekli, šta smo pojeli, šta smo obukli i sa kim se zabavljamo. Ali to moramo sami sa sobom da rešimo, nema te osobe na Instagramu ili Netflix-u koja će nam otkriti ko smo i kakvi smo zaista.
Ne budite tvrdoglavi. Iskoristite priliku koja vam je pružena. Ne konzumirajte isprazan ili toksičan sadržaj samo da ne biste morali da konzumirate sebe. Suočite se strahovima, nesigurnostima, vrlinama, manama. Premotajte film i setite se svega lepog ili ružnog što vas je snašlo u životu. Pričajte sa sobom! Pobogu, pričajte o sebi, o svemiru, o njemu, o njoj, o lepoti življenja, pa čak i u ova crna vremena! Ako vam se ne priča napišite pesmu, naslikajte nečiju dušu, tražite oblike u senkama, dok ne budete spremni za takav razgovor! Ali bavite se sobom! Izolujte se od svega što niste vi, ne samo od mogućih prenosioca virusa.
Želim nam svima ljubav u doba korone, pre svega prema sebi, a onda i prema drugima. I ma koliko pesimistično zvučala dok bacam ove uzvičnike kao da mi život od toga zavisi, duboko verujem da ćemo naučiti važne lekcije zahvaljujući ovoj istorijskoj šamarčini koja se desila da nas probudi iz zimskog sna. Ne dozvolite sebi da je prespavate.
