Ceo život se osećam kao da baš ne pripadam do kraja. Ništa jako strašno, pre nekako lako iščašeno. U poslednje vreme imam utisak kao da je sve skliznulo u nadrealno ludilo. Da je serija, volela bih je. Kao stvarnost deluje uznemirujuće. Suviše smo blizu Huxleyjevim vizijama kojih se iskreno bojim zato što u njima osećam istinu: “Ne smemo dozvoliti da nas iznenade oni koji žele da nad nama apsolutno vladaju: za tako nešto je potreban pristanak onih kojima se vlada, a on se dobija uz pomoć supstanci koje izazivaju zavisnost – i farmakoloških i tehnoloških – i novim tehnikama propagande (…) kojima se premošćuje racionalna strana svakog čoveka, a provocira ona podsvesna zajedno sa njegovim dubokim emocijama, čak i sa fiziologijom, čineći na taj način da čovek zavoli svoje ropstvo.” U civilizovanom društvu njegovog “Vrlog novog sveta” umetnost je zabranjena, a sva zadovoljstva od seksualnog do droge su na izvolite svakom članu društva bukvalno od zabavišta kako bi “svi uvek bili zadovoljni”. U takvom poretku stvari niko se ne potresa dovoljno ni oko čega iz vrlo jednostavnog razloga što nikom nije stalo ni do čega više nego do sopstvene udobnosti u koju su ogrezli. Pri tom, niko nije pojedinačno zao ali su kolektivno zlo. Svima lepo, svi slepi kod očiju. Ludilo, znam. Da li vam zvuči poznato?
Kada o ovome pričam sa ljudima, nekad mi se čini da me gledaju kao ludaka, zaista. Kao, ne razumem zašto im je baš ta jedna neškodljiva aplikacija u nizu neophodna kako bi im dan bio ispunjen pošto više ne umeju da se dovoljno koncentrišu da ga kvalitativno ispune sami. Dodajte na to vesti iz nesvesti tipa “Kanye za predsednika” i osećam se kao da sedim u nekoj hladnoj prostoriji, još bolje u kadi, ranjiva i gola, sklupčana, dok mi zlokobne medicinske sestre sipaju vodu po kosi kao da me naizgled umiruju. A možda je voda i ledena pa me zapravo muče… Teško je znati sa sigurnošću. Da li vam i ovo zvuči poznato?
Trebalo bi. Ovu sliku ste videli ukoliko vas moda iole zanima. Radi se o jednoj od četiri jul/avgust naslovne strane portugalskog izdanja magazina Vogue – koji mi je pored češkog poslednjih godina omiljeno. Videli ste je čak i ako vas moda nužno ne zanima pošto se oko nje digla neviđena prašina na društvenim mrežama zbog navodnog neprimerenog prikazivanja mentalnih bolesti. Rezultat jeste taj da je ta jedna naslovna povučena i da se neće naći u prodaji, dok će se ostale tri naći u distribuciji. U momentu kada su se negativni komentari slili, dakle, broj nije bio u prodaji i niko nije znao kako sam sadržaj izgleda kako bi naslovnicu eventualno stavio u neki kontekst osim vidljivih cover linesa. Komentari tipa “mentalne bolesti nisu moda” u ovom kontekstu naslovne stranice i kreativnog koncepta ne mogu da izravnam sa prodajom tuđih religijskih simbola kao aksesoara koji svetu poručuje samo to da smo ga platili 800 dolara. Osuđujem prodaju luksuznih uniformi koncentracionih logora. Ali… Ovde se ne radi o aksesoaru ili komadu odeće na nekom sajtu koji će nekom zaraditi milione od tuđe apatije, neznanja i/ili arogancije. Devojka na slici, ako niko od kritičara nije primetio, nije ni obučena. Ova fotografija mogla je da se nađe na zidu bilo kakvog umetničkog prostora. Samo zato što se nalazi na naslovnoj modnog magazina nije razlog da joj uskratimo apsolutno svaki način tumačenja osim najglupljeg i najbanalnijeg. Ponavljam i ponoviću još hiljadu ili milion puta, nije mi teško: moda ima i društvenu ulogu (hvala, Franca, na formulisanju i predvodništvu). Ako ima društvenu ulogu i ako se ta uloga od nje najzad sve više očekuje, onda prekinite da je tumačite isključivo kao banalnost. Ne razumem zašto je ovo toliko teško i zbog čega je svaka stvar podložna besmislenom lovu na veštice kada bismo tu istu energiju mogli da koristimo u mnogo produktivnije stvari.
VOGUE PORTUGAL, JUL/AVGUST 2020.
NASLOVNA I
VOGUE PORTUGAL, JUL/AVGUST 2020.
NASLOVNA II
VOGUE PORTUGAL, JUL/AVGUST 2020.
NASLOVNA III
Samo zato što se nalazi na naslovnoj modnog magazina nije razlog da fotografiji uskratimo apsolutno svaki način tumačenja osim najglupljeg i najbanalnijeg
Kada je konkretno inspiracija mentalnim ustanovama u pitanju, legendarni editorijal iz italijanskog Voguea jula 2007. prošao je sve samo ne nezapaženo. Bio je samo jedan u nizu (ako tako smem da kažem) poziva na aktivizam koje nam je upućivala Franca Sozzani, među kojima su se našli i porodično nasilje ali i nasilje koje kolektivno i svakodnevno sprovodimo nad planetom. Ali čak i da Svetu Francu sklonimo iz diskusije, mada ne vidim zbog čega bismo, hajde da zajedno pogledamo spot za “Marry the Night”. Lady Gaga ga započinje upravo u visoko stilizovanoj ludnici (ili je ovo sada prljava reč koju ne smem da koristim?). Ne bih da prepričavam, video je dostupan svima. Apropo istog, sama Gaga je izjavila kako je za nju imao terapeutsko dejstvo. Ako nju sa pravom hvalimo zato što o svojim mentalnim problemima i traumama priča otvoreno i sa istih skida društvenu stigmu (što je više nego potrebno) gde je razlika? U tome što je jedno magazin, a drugo ikona pop kulture? Imam vesti za profesionalno uvređene: Vogue je kao institucija takođe ikona pop kulture.
VOGUE ITALIA, JUL 2007, BY STEVEN MEISEL
Kao takav, njegova uloga delom i jeste ta da “muti vodu”, da ne dozvoli da se gorak talog slegne na dno gde ga niko više ne oseti ali je i dalje tu. Sa druge strane, naravno da stvari nisu idealne. Naravno da postoje nepravde. Naravno da je pitanje (bliskog?) vremena kada će se stari sistemi promeniti. Da li to znači da treba da zakopamo sve? Kada smo izgubili onaj kriterijum da svako kreativno delo, da ne kažem umetničko pošto stvarno nije sva moda umetnost i to nije prljava reč, vredi onoliko koliko su ljudi u stanju da se sa njim identifikuju, da ga tumače i/ili osete na razne načine. Da li sam prespavala dan kada je odlučeno da kada se pogledamo u ogledalo moramo svi da vidimo istu stvar u isto vreme?
Ne umem i, što je još važnije, ne želim da se pomirim sa idejom da je jedini put bilo kakvog kreativnog napora bukvalnost tumačenja. Greške treba ispravljati, svakako, ali da li je ova konkretna naslovna strana zaista neoprostiva greška? Ja mislim da nije i iza toga stojim.
Ako ukinemo svu kreativnu slobodu, šta nas čeka u budućnosti osim dosade i ravnodušnosti?
Iza toga stoji i fotograf Branislav Simoncik koji je naslovnu snimio iako se obratio javnosti putem Instagrama u želji da pojasni stvari i na neki način izrazi žaljenje zbog toga što je njegov rad izazvao takvu reakciju. Molim vas da pre bilo kog komentara ovaj post pročitate. Dočekan je na nož od strane onih koje ne interesuje da čuju drugu strane zato što su toliko ubeđeni u svoje bogomdano pravo Instagram Jovanki Orleanki da sve znaju, da reč “druga perspektiva” u njihovoj svesti, a ni rečniku ne postoji.
Ono što me rastužuje jeste činjenica da je Vogue odlučio da ovu naslovnu povuče. Franca se nikada nije izvinjavala, a iza svog rada i rada svojih ljudi je stajala do kraja. Čujem vas kako kažete “Bilo je drugo vreme.” Jeste, bilo je. Bilo je vreme u kom se kreativci nisu bojali mase do te mere da su na ivici noža konstantne autocenzure. Od nje ne postoji ništa gore. Brave New World, indeed.
