Nema potrebe potcrtavati da je godina teška jer nema ni onog ko se ne bi sa tim složio. Čak bi to verovatno morao da prizna i Elon Musk kome je super išlo budući da je između marta i juna kada je pandemija bila na svom vrhuncu, a hiljade ljudi ostajalo bez posla, zaradio 38 milijardi dolara. Dakle, finansijski gore dole i kako kome, nije baš da smo svi na istom, ali na psihološkom planu, kolektivno smo imali neke prilično nezgodne zadatke za savladati. Morali smo da naučimo kako da budemo sami, kako da se distanciramo, kako da vodimo računa o sebi i drugima, kako da stare navike zamenimo novim, a pri tom ostanemo psihički sabrani pod naletom raznih teških vesti koje su pristizale sa svih krajeva sveta.
Međutim, uprkos opštem haosu sve te teške vesti i nevolje nisu dolazile same već su uz njih pristizale i neke zapravo prilično pozitivne stvari. Da li zbog svih izazova sa kojima smo se susreli ili činjenice da nam je baš ovakva drastična situacija najplastičnije ukazala na sistemske probleme na globalnom nivou, ali čini se da su ove godine više nego ikada ljudi rešeni da se njihov glas čuje, i odlučni da prestanu da ćute. I možda je u svakom smislu sve nesigurno, poljuljano i nestabilno, ali jedno je sigurno: da su se ljudi na svim merdijanima malo razbudili i trgli i rešili da progovore jer im je svega dosta. Dosta nepravde, nejednakosti, ugrožavanja života neodgovornim ponašanjem, zagađenosti, policijske brutalnosti… svega. Glas više ne pripada hrabrim pojedincima i izolovanim slučajevima, nego nezadovoljnim masama koje imaju štošta da zamere sistemima i ne dvoume se oko toga kako se to radi. To je, očekivano, donelo proteste, i trenutno je veliki broj gradova širom sveta koji gore.
Glas više ne pripada hrabrim pojedincima i izolovanim slučajevima, nego nezadovoljnim masama koje imaju štošta da zamere sistemima i ne dvoume se oko toga kako se to radi
U poslednjih nekoliko meseci gledali smo kako grupe ljudi odgovaraju na rasnu nepravdu, policijsku brutalnost i ubistva afro-američkog stanovništva u SAD. Mnogi su se mirno pridružili protestima, mnogi su bili borbeniji, mnogi su potpisivali peticije i sakupljali novac za kaucije. Sa druge strane okeana organizovani su protesti podrške onima koji se bore za svoje prava jer svi znamo šta su diskriminacija i nepravda. Onda smo proteste gledali i na svojim ulicama, gledali smo opet istu policijsku brutalnost i veliki broj ljudi koji znaju da ovo ka čemu idemo nije budućnosti koju žele. Onda su i naši protesti dobili pomoć i podršku u Berlinu, Parizu, Njujorku. Hiljade i hiljade ljudi bilo je u junu na ulicama Brazila protiv Bolosonarove politike suzbijanja pandemije (a i uopšteno). Od pre neki dan, posle velike korupcione afere Bugarska je takođe na nogama. Za sve to vreme, Instagram je postao žarište informacija koje lete sa kraja na kraj sveta lakše nego ikada, i postao je čitav novi front i platforma za borbu i podršku. Za neke je ovo prvi put da fizički protestuju za promenu u svojim državama i prilika da se njihov glas čuje, za neke ko zna koji, međutim, u ovako gorućim trenucima kojima svedočimo dok o njima govorimo, postoji još nešto što je užasno važno zapitati se.
Dok su svi snažni, glasni, aktivni i u prvim redovima kada su kamere upaljene i kada treba ostati viđen i upamćen kao glavni grlati zagovornik promene, pitanje još važnije od samih protesta jeste: šta posle njih ostaje?
Dok su svi snažni, glasni, aktivni i u prvim redovima kada su kamere upaljene i kada treba ostati viđen i upamćen kao grlati zagovornik promene, pitanje još važnije od samih protesta jeste: šta posle njih ostaje? Kada se sve primiri i pogasi, ostane mnogo onih koji se povuku, ili razočaranih što se ništa nije rešilo, potištenih jer su stvari prespore i nikada se neće promeniti, ili radosnih što su neke male pobede izvojevane. Ipak, jedna bitka ne znači i dobijan rat, a i to što je možda razočaravajuće posle borbene večeri ustati sutra u istom svetu kakav je bio i juče, ne znači da tu treba i stati. Za prave promene treba se okrenuti onima koji na njima rade predano i dugotrajno neretko i u senci, i od njih i učiti. Od aktivista i mnogih neprofitnih organizacija, nevladnih organizacija, volontera i drugih, koji nas podsećaju da bitke za promene obično traju dugo i da treba biti strpljiv. A primer dobre prakse može da bude bilo ko, i lokalno a kamoli globalno .
dugotrajnija i temeljnija posvećenost promeni – rečju, aktivizam. Iliti: biti i ostati angažovan dalje i više od kategorija “ovde” i “sada”, i prekrstiti ih u „svuda” i “uvek”
Ako ništa drugo treba imati na umu Gretu. Ona jeste imala proteste svakog petka umesto škole, ali je, još važnije, svojoj ideji posvećena stalno. Ona ne prestaje da veruje, i zagovara zaštitu životne sredine i to nema veze sa formom kojom to čini. Jer ako želimo da svet u kakav verujemo postane realnost, onda to znači biti posvećen cilju i ideji stalno. Promenu ne čini jedan ili pet protesta, nego aktivizam kao životni stil a to podrazumeva i mnogo različitih oblika angažmana. I izlazak na ulicu, i snažne parole, ali i puno razgovora sa najbližom okolinom, korišćenje ličnih platformi kao prostor za edukaciju, i dugotrajniju i temeljniju posvećenost promeni – rečju, aktivizam. Iliti: biti i ostati angažovan dalje i više od kategorija “ovde” i “sada”, i prekrstiti ih u „svuda” i “uvek”.
