Pretraga

Sve više mladih se odlučuje da nema decu: Kako ekološka anksioznost utiče na odluke o potomstvu?

Sve više mladih se odlučuje da nema decu: Kako ekološka anksioznost utiče na odluke o potomstvu?

Tekst: Milica Nedeljković

Godina je 2021.

Vesti o rekordno visokim temperaturama, požarima širom sveta, otapanju glečera i nestanku mnogobrojnih životinjih vrsta postale su naša svakodnevica. Pomnožite ovo sa brzinom kojom se takve vesti šire i dobićete u najmanju ruku, kolektivnu zabrinutost. Ta briga ima ime: zove se ekološka anksioznost i predstavlja čitav spektar emocionalnih odgovora na klimatske promene. Jedan od tih odgovora tiče se odluke o potomstvu od kog sve više mladih odustaje usled klimatske krize.

Svima nam je jasan uticaj klimatskih promena na naš fizički svet, ali šta je sa onim nevidljivim, unutrašnjim? Tri godine nakon australijskih suša 2000-ih, kada se jasno moglo videti kako se priroda drastično menja i kako to utiče na ljude, Glenn Albrecht, ekolog iz Škole za život i životnu sredinu na Univerzitetu Newcastle u Australiji, skovao je termin “solastagija”. On je to objasnio kao osećaj gubitka, nemira i zabrinutosti koji osećaju pojedinci kada je njihovo mesto života napadnuto što za posledicu ima anksioznost, napade panike i depresiju.

Sprovedeno je do sada najveće globalno istraživanje o eko-anksioznosti među mladima i pokazuju da četvoro od desetoro mladih ne želi da ima decu usled klimatske krize. Oni uzrasta između 16 i 25 godina su izrazito zabrinuti za budućnost i osećaju se izdano od strane starijih generacija i vlada država u kojima žive, odnosno smatraju da iste ne preduzimaju neophodne korake u borbi protiv klimatskih promena.

U istraživanju je učestvovalo 10000 mladih ispitanika iz Brazila, Australije, Finske, Indije, Francuske, Nigerije, Filipina, Portugala, Velike Britanije i SAD-a, a istraživanje je platila neprofitna organizacija, Avaaz, od 2007. poznata po promovisanju aktivizma na polju klimatskih promena, ljudskih i prava životinja, korupcije i siromaštva. Istina, mladi iz Srbije nisu učestvovali u ovom konkretnom istraživanju, ali kategorija “mladi” sa ovog ili onog kraja sveta manje više uvek delila iste dileme, probleme i brige. Pored toga, ekološka kriza nikoga i nijedan kutak planete nije ostavila netaknutim. Ipak, sa lične tačke gledišta i iz razgovora sa ljudima iz svog okruženja, mogu da kažem da anksioznost povodom potomstva nailazi na osudu ili nerazumevanje iako se svet kakav poznajemo rapidno menja i trenutno se borimo sa problemima nove generacije čiji će ishod umnogome uticati na one nadolazeće, što opravdava nedoumice po pitanju želje za potomstvom.

Mladi se plaše ili naprosto ne žele da imaju decu, a kao glavne razloge navode da ne žele da rađaju decu u svetu koji polako ali sigurno propada, neki ne žele da na svoje dete stave breme ekološke borbe koje tek sledi, neki misle da oni to neće ni doživeti, a neki kao rešenje problema prenaseljenosti vide upravo u ličnom odustajanju od sopstvenog potomstva.

I zaista, ako je pregršt problema današnjice uzorokovan upravo prenaseljenošću, zar to nije neki od odgovora na krizu? Da, neki će verovatno reći da je ovakav pogled na svet naopak, histeričan ili pogrešan. Ali sve i da nema krize, apsolutno svako ima pravo da bira shodno svom unutrašnjem osećaju, bio on želja za usvajanjem, rađanjem ili odsustvo želje za potomstvom. Svako od nas treba duboko da preispita tu potrebu ili nemanje iste (pošto i jedno i drugo svako ljudsko biće oseća na različitom nivou), odnose ljubavi i ega i posledica naših odluka, pod bilo kakvim spoljnim uticajima da se nalazimo, a posebno sada. I najbitnije, imamo pravo da se ne priklonimo niti jednoj grupi - to je zapravo naše ultimativno pravo, u ovom svetu koji nas uporno tera da biramo strane. Imamo pravo da ne znamo, istražujemo, saznajemo i pustimo vreme da nas usmerava, a da u tom procesu na budemo tačka osude, jer se ne osećamo onako kako "bi trebalo". Verujem da je eko-anksioznost po pitanju potomstva nova stigma koju treba što pre da skinemo, ako zaista težimo nekakvoj svetlijoj budućnosti.

Početkom 2020. godine je 1000 kliničkih psihologa potpisalo otvoreno pismo na temu akutne traume na globalnom nivou. Više od polovine psihologa koji rade sa adolescentima u Engleskoj primećuje kod njih anksioznost po pitanju ekološke krize, a ono što prevashodno preporučuju jeste da pokušamo da potvrdimo osobama koje se ovako osećaju da je to sasvim u redu, kao i to da jedino konkretna akcija u ekološkom smeru može da smanji taj osećaj uznemirenosti.

To što neko osećanje možda još uvek nije "zvanično", ne znači da na njega nemate pravo, da na svet gledate pesimistično ili da “ludite”. Klimatske promene imaju nikada veći uticaj na mentalno zdravlje i vreme je da toga postanemo svesni. Ne smemo da ih potcenjujemo ili umanjujemo kako se ljudi osećaju samo zato što je to nama možda nepoznato ili nerazumljivo.

Postoje napori da se stvari menjaju na bolje, a kada se osvrnemo na činjenicu da je Greta Thunberg,šesnaestogodišnja devojčica na ovom polju učinila više nego vlade svih država sveta zajedno, to ipak uliva nadu da se stvari mogu promeniti na bolje i da ne idemo putem sunovrata. Ipak, ne možemo znati. Niko od nas ne može znati. Ali pre nego što uperimo prst jedni u druge i osudimo tuđe izbore, trebalo bi da se naštelujemo na slušanje i makar za početak pokušamo da razumemo. Eko-anksioznost, strah za budućnost i potomstvo su prisutni i itekako osnovani, a pomenuta istraživanja bi trebalo da budu samo začetak dijaloga na ovu temu.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor