Pretraga

Ti živiš u oblacima, mala

Ti živiš u oblacima, mala

Tekst: Teodora Jeremić

Ne mogu baš sa potpunom sigurnošću da ustanovim da li moje nepoverenje proizilazi iz nekih urođenih predispozicija pa dovodim u pitanje bilo koju situaciju u kojoj moram da se oslanjam na druge, ili jednostavno od iskustva življenja ovde, ali “uradićemo sve što je u našoj moći” me obično odradi na ozbiljnu anksioznost. Za početak, to što mi pojedinac ili pojedinka odgovara u množini kada za to nema potrebe mi unosi i više nego dovoljno nemira jer redovno zamislim Vrli novi svet mašineriju koja će razmotriti moj slučaj i pobrinuti se da se on i reši. Naravno, ukoliko je to u njihovoj moći.
Glupo zvuči, i nije da stvarno očekujem da se devojka za šalterom lično zauzme a još manje reši moj problem, ali često pomislim kako bi mi samo praktikovanje jednine u govoru unelo dovoljnu dozu posvećenosti situaciji i iluziju da će nešto stvarno i biti rešeno. Bilo bi mi nekako intimno lakše. Inače me indifirentnost i bezličnost ove rečenice samo ozbiljno iznerviraju kao i činjenica da ni ne znam šta stvarno jeste do “njih” a šta ne, i gde ta preraspodela piše.

“Uradićemo sve što je u našoj moći” me obično odradi na ozbiljnu anksioznost.Za početak, to što mi pojedinac ili pojedinka odgovara u množini kada za to nema potrebe,mi unosi i više nego dovoljno nemira.

“Dakle, ostaje do daljnjeg kod vas?”
“Da, videćemo šta je moguće uraditi.”
“Mislim, bilo bi dobro barem nekako da mi iščupate podatke.”
“Naravno, uradićemo sve što je u našoj moći.”
“Realno, je l’ mislite da može ovo da se sredi?”
“Ukoliko je u našoj moći sredićemo.”

Odustajem od razgovora, to jest monologa koji vodim sa ženom botom, i izlazim na ulicu. Ruku na srce ostajalo mi se još malo samo zato što je fino klimatizovano, a na nervni slom ne mogu još i paklenih 36 stepeni i asfalt koji se ugiba pod nogama. Ipak, nije da imam opciju za ostajanje, a nisam sigurna ni da li želim da prolongiram neizbežno, i iz prijatne hladovine izlazim u ubrzani ritam gradskog popodneva, među ljude koji se hlade improvizovanim lepezama od čega god im dopadne pod ruku, dovikuju preko trga, i malo po malo popunjavaju strateški dobre pozicije na gradskim trgovima. Petak je popodne, kraj avgusta, duge su senke, haljine kratke i šarene, vazduh miriše na pečeni kukuruz i nečiji ozbiljno dobar parfem u tragovima, a ja više nemam apsolutno ništa.

Poslednja tri sata sam zarobljena između dva clouda gde jednom nemam pristup (budući da mi je šifra zajedno sa još pedeset tri druge upisana u notes na telefonu koji više ne radi) a na drugom nemam ništa, i ako je nekada bila stoprocentno primenljiva rečenica “glava ti je u oblacima” koju sam bezmalo puta čula, onda je to sada. Nalazim se u pat poziciji gde je sve ono što je bitno za neometano funkcionisanje mog života pohranjeno u malom aparatu koji realno može da fejluje kad god, i ne znam odakle mi tolika sigurnost inače da neće. Kako uopšte tako naivno sve što nam je neophodno pohranjujemo u oruđa nad kojima nemamo istinsku kontrolu? Koliko je samo prestrašno i genijalno to što su nas ubedili da sve staje tamo, i da nam je baš tako idealno? Dobro, okej i jeste idealno, osim kada nije.

Petak je popodne, kraj avgusta, duge su senke, haljine kratke i šarene, vazduh miriše na pečeni kukuruz i nečiji ozbiljno dobar parfem u tragovima, a ja više nemam apsolutno ništa.

Bez telefona slobodno mogu da kažem da ne znam ništa. I što je najstrašnije ne o drugim stvarima, nego o sebi. Ne znam pin za svoje kartice, ne znam šifre za mejlove, ne znam brojeve telefona ljudi, nemam podsetnik i to do listu, nemam nikoga da me podseća da je vreme da pijem vodu, ne znam kada sam dobila poslednji put, niti mi stižu notifikacije za najnovije vesti, niti mi iko govori u kojoj je fazi mesec i kako mogu da očekujem da to utiče na mene. Nestale su i sve na brzinu nažvrljane reči koje zapravo izgovorim u sebi kada nekome kažem “da, okej je” i pregršt preporuka za gledanje, čitanje, slušanje koje hvatam usput. Nestalo je svašta nešto sporedno bitno, a bitno veoma, i činjenica da sam u toj meri zavisna od ove sprave me je tresnula po sred face, a moram priznati i dodatno uznemirila jer ja iskreno ne znam kako se sve ovo počinje ispočetka. Po ko zna koji put u danu kažem sebi udah-izdah i da treba u potpunosti preći na zapisivanje rukom u notesu a tome pridodati i dobri stari adresar. I okej, samo polako i strpljivo i krenućeš da sakupljaš iz početka. Znaš nekoga ko zna nekoga pa će se sve već nekako nakupiti. Osim fotki. Ozbiljno jebote, šta sa fotkama? Pomisao da nemam tri godine svog života me je zamrzla. Prvo je počelo od mučnine u stomaku, pa hladnoće preko potiljka, i finalno totalnom zamrznutošću. Ja nemam ni jednu jedinu fotku. Ničega. Ni nas četiri. Ni sebe. Ni mora. Ni putovanja. Ni bleja. Ni njega. Ni ničega.

Bez telefona slobodno mogu da kažem da ne znam ništa. I što je najstrašnije ne o drugim stvarima, nego o sebi.

I tako je, pored svih ostalih glavnih sporednih problema, odjednom sve o čemu od tada razmišljam postalo jednako pitanju: kada ću zaboraviti? Jer činjenica je da hoću, samo je pitanje kada, pošto bez podsećanja, ja stvarno ne znam koliko dugo ću moći da se sećam baš svega što se desilo. Setiću se ponekad kako su neverovatno bele one stene u Agriđentu, i kako se tamo oko pet svetlo posebno čudno prelama. Sećaću se gde smo išle kad su nam stala kola u sred njive pa smo počele da paničimo ali rešile da nervozu ubijemo fotkanjem na aposlutno praznom putu. Sećaću se mnogo toga još neko vreme. Ali uskoro ću zaboraviti na ono dosadno jutro koje se beskrajno razvlačilo dok nije postalo najlepši dan sa najboljim fotkama ikada. Zaboraviću da li si jeo kroasan sa bademom ili vanilom uz onaj užasni kapućino dok smo čekali da se otvori Giardino. Zaboraviću gde je bila ona neplanirana žurka, i zašto nismo produžile dalje.
Zaboraviću svašta. Jedino što mogu da obećam, je da ću probati da se sećam što duže. Koliko je to u mojoj moći.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor