“Bogati i moćni muškarci više ne žele pored sebe manekenku ili glumicu koje samo izgledaju dobro. Mahom plavuše, sa velikim grudima i Birkin torbama su prošlost i zamenjene su doktorskim diplomama, pencil suknjama i polemikom protiv patrijarhata”, kaže jedan od čitanijih svetskih magazina na temu „savremenih trofejnih žena“.
I možda tu i ima istine, štaviše prilično sigurno se neke stvari jesu promenile, ali ono što je jezivo alarmantno, bukvalno na nivou “rotirajuće svetlo koje pišti oslepeću boli me glava” jeste da očigledno pomenutu polemiku i borbu protiv partijarhata ne vodimo dovoljno, čim izraz “trofejna žena” još uvek postoji i nije izbrisan, precrtan, uništen, bar početkom ovog veka, a moglo je i pre. Sama ta konstrukcija, žene koja je u bilo kom smislu “trofej” i kao takva verovatno nagrada, šta li, za sjajnog moćnog muškarca, je u toj meri uvredljiva za apsolutno svaku ženu, da je zaslužila da se nad njom obavi večni damnatio memoriae. Da se jednom i zauvek izbriše iz jezika, a samim tim i društva, jer ni jednom ni drugom ne donosi ništa dobro, samo potpuno poremećen način percipiranja stvari i objektivizaciju.
Šta god da se promenilo u samom konceptu “trofejne” žene, ono o čemu bismo prvo trebali da pričamo jeste da se ta zastarela, seksistička kontrukcija, koja sve dok postoji podseća na tradicionalnu raspodelu moći, na muškarca na kom je fokus i ženu koja je vredni posed koji je tu da potvrdi njegovu vrednost, izbaci iz upotrebe. Jer dokle god postoji, bilo kakve promene u okviru nje ostaju na nivou kao da pričamo o tome da su gasterbajteri nekada kupovali beli BMW da pokažu svoju platežnu moć i status ali su se malo išlifovali u međuvremenu pa sad kupuju nešto malo elegantnije. Oni još uvek ostaju u state of mind (samo)potvrđivanja kroz posedovanje, a auto ostaje auto, posedstvo i objekat kojim se iz ovog ili onog razloga hvali. Jasno je ko je ko, i ukratko, duplo je uvredljivo i za muškarce i za žene.
I okej, neka bude da mnoge poznate ličnosti sve češće jesu u društvu snažnih, intelektualnih, samo-dovoljnih žena, i da upravo te karakteristike verovatno i traže u svojim potencijalnim partnerkama. Meghan Markle. Amal Clooney, advokat za ljudska prava, poverenica za slobodu medija, redovna govornica na zasedanju UN-a. Phillipa Coan, doktor nauka u oblasti biznis psihologije, savetnica za održivi razvoj, istraživač saradnik na fakultetu u Lidsu, i dugogodišnja devojka Jude Lawa, sa kojim je od aprila u braku. Yana Peel, nekadašnja direktorka Serpentine galerije u braku je sa nekadašnjim Olimpijcem sada poznatim biznismenom Stephenom Peelom. Priscilla Chan, pedijatar i ko-osnivač filantropske inicijative Chan-Zuckerberg koju je osnovala sa svojim mužem Markom, osnivačem Facebooka.
Lista se nastavlja i nastavlja, i ovakvi spojevi su, istina, češći nego pre, te možda stvarno jeste došlo do promene paradigme ali to samo govori da smo u praksi moždana korak bliže tome da koncept “trofej žena” više ne postoji. Možda su zapravo muškarci postali “trofejni muževi”? Realno, sa CV-jem kao što je Amalin, recimo, udati se za Oskarovca teško da je najveće dostignuće i uspeh u njenom životu, ako je uopšte ikakvo, i šta ako je možda ona želela da šeta lepotana, George se pojavio, et voilà. Neobično, am? A možda, i samo svedočimo onome kako jednakost treba da izgleda. Sa jedne strane imamo uspešne muškarce koji traže sebi ravne partnerke. Sa druge, imamo žene koje su uspešne same za sebe, ne oslanjaju se ni na finansijsku ni društvenu stabilnost muškarca, i dokaz su da moć, dominacija i ozbiljno velike zarade idu zajedno i nisu, i ne bi smele da budu, pozicije rezervisane samo za muškarce. Možda zapravo ovako izgleda vaga kada je u balansu.
