Pretraga

\"Tu si gde si\" iliti da li umemo da budemo zadovoljni?

"Tu si gde si" iliti da li umemo da budemo zadovoljni?

Tekst: Teodora Jeremić

Kako vreme prolazi, iskreno, postajem sve više sumnjičava prema zadovoljnim ljudima. U trenucima vrhunske zahvalnosti svemu što postoji na tome što postoji, istina je da sam i sama sklona epizodama u kojima sam zadovoljna onim što imam, i u kojima ne čeznem za dalekim destinacijama, nepoznatim licima, i nekim drugim životima i pričama, nego mi je sasvim taman sve gde jesam, i ništa ne bih menjala sve da mi se i samo ponudi. Ti dani ipak mahom ostaju u manjini i u statusu kurioziteta i kao svako normalno ljudsko biće najčešće moram da se nateram da uvidim da sve što je lepo zaista to i jeste, i ozbiljno pazim kako se krećem kroz dan ne bih li naletela na “ko sam ja?”, “šta želim?”, “jesam li stvarno srećna” i “koja je poenta svega uostalom?” misaone nagazne mine. Tako zapravo većinu vremena provodim u naizmeničnim energetskim pražnjenjima: u osećaju da verovatno stvarno ništa nema nekog preteranog smisla i upornom traganju za istim, nadajući se da ću negde na tom putu naleteti na neki vatromet ili iznenada uleteti u efemerni spektakl od kog će mi se zavrteti u glavi. Realnost je takva da su ti spektakli baš retkost, ali da valjda zato i stalno tragamo za njima, jer su malo magije, izlet i beg u nešto nepoznato.

Ima međutim tih nekih ljudi koji ne praktikuju ni jedan oblik eskapizma. Ne sanjare, ne gube se u potencijalnim scenarijima već žive ove koje imaju, znali su gde idu tu su i stigli, i time su očekivano i zadovoljni. Male porculanske figurine koje stoje na najvišoj polici, udaljene od svih naših prašnjavih sumnji i ofucanih nesigurnosti, savršene u svemu što jesu. Jedan moj prijatelj ima teoriju da takvim ljudima ne treba verovati, jer neki manjak ili pameti ili ambicije sigurno postoji čim su tako lako navedeni da veruju da su srećni, i uprkos tome što bi po ovoj dosta laskavoj računci značilo da sam sa svojom “trči, trči pa egzistencijalna kriza” dinamikom, natprosečno pametna i ambiociozna, činjenica je da nisam sigurna da je u pravu.

"Tu si gde si" iliti da li umemo da budemo zadovoljni? (фото 1)

Mislim da je predivno ne želeti da pobegneš, ne biti gonjen unutrašnjim neizdržima i privučen svim novim što svetluca, biti miran tu gde jesi, ne misliti konstantno da je sve drugo bolje, i ne živeti sa stalno spremnim koferima što mentalnim što stvarnim i jednom nogom uvek ka negde. Ka destinaciji kojoj ne znaš ni ime ni lokaciju. Mislim da je predivno samo što ne znam kako se to radi, i dok moj pomenuti prijatelj smatra da je sa tim toksično zadovoljnima opasno i komunicirati, ja u tim susretima neurotično tragam za njihovim tajnim znanjima ali i sitnim manama. Za tananim nesigurnostima, kolebljivim pauzama u govoru, najsitnijim nedoslednostima, makar i blagim nezadovoljstvima koja bi mi dokazala da i oni razmišljaju o tome da žele još nešto više od života. Lovim bilo kakvu naznaku, i treptaj u kom ću shvatiti da je i ova osoba svako jutro na granici da zaokrene kurs sopstvenog života po cenu i da sve uporopasti čisto eto tako. Divim se onima koji znaju kako da upropaste kad dođe vreme za to. Kao kad baciš tanjir o zid i znaš da će ti biti žao i da ćeš ga posle ti skupljati, ali svejedno to uradiš jer ti treba i jer je ta sekunda slobode vrednija od svega. Ove zadovoljne samo gledam dugo, analiziram i vrebam, pa malo zavidim i pokušavam da prozrem kako oni to tako, a malo da se uverim da zapravo samo nisu dobro promislili ovo pitanje o sreći i zadovoljstvu, i da smo svi na istoj stranici.

"Tu si gde si" iliti da li umemo da budemo zadovoljni? (фото 2)

I dok tako živim u ideji da je negde drugde sigurno bolje i lepše, naiđem i na podatak da nas izgleda ima podosta koji to mislimo. Gotovo trećina Njujorčana nije zadovoljna svojim gradom i želi da se iseli. Polovina stanovnika Londona, ima da kaže nešto protiv svog grada i želi da ode iz njega, a prema statistikama iz Beča, odatle ne žele da odu samo oni koji su jedva došli. Rođene Bečlije nisu tako sigurne. Čak i onaj još lepši i senzacionalniji Beč s kraja XIX i početka XX veka deli istu sudbinu i čini se da su pored toga što su bili genijalni Sigmund Freud, Ludwig Wittgenstein, Thomas Bernhard, i Elfriede Jelinek imali još nešto zajedničko. Bili su Bečlije koje mrze Beč i žele da odu iz njega. Dakle, imamo još jednu svetsku boljku koja za promenu nije virus a nije ni produkt polupanog društva i sistema koje živimo u XXI veku. Vanvremenska je i nadindividualna, a to se setim i svaki put kada se ispričam sa nepoznatom osobom u autobusu o katastrofama gradskog prevoza ali i svemu ostalom što ne štima u ovom gradu. Iste stvari nas iritiraju, iste nas drže, pa isto ne odlazimo iz “ovog užasa” i u tome prepoznajem da je baš to priroda nezadovoljstva. Ljudski univerzalna i nikada se ne rešava tako što se spakuješ i stvarno odeš, jer te prati svuda. Njujork iz mašte nije ovaj stvarni i u njega veruju samo oni koji o njemu maštaju. Kojima je nedostižan. I nisam sigurna da znam od čega bežimo, to jest mislimo da ćemo pobeći, ni šta tražimo niti kako se biva zadovoljnim, ali znam da to radimo svi. I bežimo i tragamo i vežbamo taj majndfulnes. Nekad uspe nekad baš i ne.

"Tu si gde si" iliti da li umemo da budemo zadovoljni? (фото 3)

Jer zapravo sve je jedan veliki fernweh. Ta čarobna neprevodiva reč koja se odnosi na čežnju za udaljenim mestima, za onima na kojima nikada nismo bili, koja nismo posetili, koja možda i ne postoje, koja je mnogo više od čežnje, i definitivno mnogo više od samih mesta, a mnogo pre sve ono gde nismo. Ali možda u tome i jeste fora. U svemu onome gde nas nema.

U svojoj knjizi "O ljubavi" Alain de Boton podseća na jednu prilično sumornu i isto toliko upornu zapadnjačku misao s dugom tradicijom, koja tvrdi da je ljubav u svojoj biti samo neuzvraćeno, marksističko osećanje gde želja može da se razvije samo na nemogućnosti uzajamnosti. “Nije uobičajeno voleti ono što imaš” kaže Anatole France, de Botton se donekle slaže, a ja ne znam šta da mislim, ali malo mi izgleda da se možda o tome radi. U tom slučaju je onda sve ono za čime se traga ništa drugo do pravca. Samo pravac u kom trčiš, ali nikako cilj, i možda je stvarno samo važno nigde ne stići.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor