Zbog čega je internet više u strahu od toga da će se ugojiti nego od same korone
Ili samo tako izgleda?
Trudim se da ne upadam u crne rupe interneta vezane za COVID-19 i, iskreno, ide mi sasvim dobro. Pročitam šta se dešava dva puta dnevno i okrenem se (cela) u drugom pravcu. Razumem i one koji rade suprotno ali meni lično opsesivno skrolovanje na ovu temu ne donosi ništa – radije ću, po ko zna koji put, da utonem u stvari u kojima uživam ili su mi za nešto korisne (iako nemam plan da postanem master chef ili joga instruktor do juna). Ipak, jednoj stvari nisam uspela da pobegnem – bujici fotki i mimova o tome koliko će ko da se ugoji dok je u izolaciji. Neki su preslatki (i to vam govorim ja sa svojim komplikovanim odnosom prema hrani) kao na primer onaj koji sam dobila od Nenada se klincima od jedno 2 godine koji se sudaraju ogruglim stomačićima i ludo se zabavljaju (kategorija: me & my friends after the quarantine). Neki su “ha-ha” smešni, drugi samo “ha”, treći na granici sa uvredljivim, a neki bukvalno bodu oči. Ono što najviše bode oči jeste činjenica da u najneizvesnijoj globalnoj situaciji u skorijoj istoriji većinu ljudi najviše mori to što jedu stihijski i više ih plaše kilogrami od toga da li će pokupiti virus od koga mogu umreti.
Ovo mi samo potvrđuje sada već neoboriv stav da smo kao kultura opsednuti hranom. Ne postoji ništa, ali apsolutno ništa, što može da posluži kao zamena teza za bezbroj stvari onako kako to može hrana. Ipak je ona, na kraju krajeva, kao i pokret, simbol samog života. Naše veze sa njom ne moraju uopšte biti apriori negativne ali jesu posebno složene i vrlo često se u narednom sloju manifestuju (nije samo Shreck kao luk) u našem odnosu prema sopstvenom, a nekad, i tuđem fizičkom izgledu. I tu dolazimo do gorepomenute debiljne, pardon pandemijske opsesije kolektivnim gojenjem.
Iako sam laik insistiram na reči „opsesija“ zato što mislim da ona to jeste i u normalnim uslovima, a da je sada smo intenzivirana. Ipak, ne verujem da donosi samo i isključivo zlo i da proizilazi samo iz destruktivnosti. Naišla sam na gomile članaka o tome koliko su objave o gojenju u karantinu bilo koje vrste štetne, društveno neprihvatljive i toksične, mizogine, diskriminatorne, okrutne i šta sve ne. One to bez sumnje jednim delom jesu. Znate ono „lepota je u očima posmatrača“? E, pa tako je i značenje vrlo često u onome ko sluša ili, u ovom slučaju, gleda. Argument da su jasan body shaming nije bez osnova: kao prvo šaliti se o „užasu gojenja“ jeste direktan udar na one koji već jesu gojazni ili se tako osećaju. Svi oni čija tela se i pre, a i za vreme pandemije uklapaju u kategoriju “posle karantina”, vrlo su svesni činjenice da bi mnogi ljudi radije bili mrtvi nego ne-mršavi. Osećaj dok slušate svoje prijatelje kako sa gađenjem komentarišu telo koje izgleda kao vaše je poseban nivo bola. Svaki put kada neko pusti ovakav mim ili kolaž, taj neko potencijalno daje na znanje svakoj ne-mršavoj osobi šta misli o njima – tela koja nisu mršava su odvratna, i sve je bolje, uključujući i globalnu pandemiju nego biti debeo.
Terapeuti nam naširoko pričaju o tome koliko je ovo vreme kritično za sve ljude sa psihičkim problemima i bolestima bilo koje vrste. U njih spadaju i osobe sa poremećajima u ishrani. Te osobe su sada okružene okidačima na sve strane i mnogi mehanizmi koje u normalnim uslovima koriste kako bi sebi pomogli više im apolutno nisu dostupni. Pri tom ne mislim samo na online terapiju do koje se ipak nekako i može stići. Zamislite kako se oseća neko ko ima bulimiju ili tzv binging disorder kada je primoran da pravi zalihe hrane kod kuće? Znate, nisam uspela da dođem do podatka koliko je registrovanih osoba sa poremećajima u ishrani u Srbiji (što već dovoljno govori o tome koliko ova tema jeste zanemarena) ali po poslednjim podacima u SAD-u trenutno oko 30 miliona ljudi koje boluju od nekog oblika ovih bolesti.
Kada se stvarni okidači, pa makar i u formi „zabave“, ukombinuju sa poplavom dijeta (meni se smenjuju nepregledne sponzorisane reklame za programe naizmeničnog posta i keto dijete), činjenicom da gotovo svi koje pratite postavljaju snimke kako vežbaju i preporučuju da obučete “prave pantalone” svakih nekoliko dana kako biste primetili ako krenete “u širinu”, borba protiv poremećaja u ishrani postaje izuzetno teška.
Sa druge strane, ma koliko naša globalna kultura dijetiranja bila u svojoj osnovi mizogina i koliko se trenutno trudila da iskoristi priliku, ne verujem da je svaki odnos sa hranom patološki. Komplikovan da, ali to ne podrazumeva i zlo, zar ne? Hrana jeste i izvor zadovoljstva, u mnogim slučajevima može dovesti i do osvešćenja. Za ovaj članak sam pozvala psihijatra i zamolila je da sa mnom pređe teze o kojima sam želela da pišem i između ostalog, rekla mi je i sledeće: hrana i kretanje su život. Trenutno nam je kretanje ograničeno, potpuno je normalno da neki ljudi imaju povećanu potrebu za hranom. Sa druge strane, složila se sa mnom da se kroz hranu jako manifestuje pitanje kontrole ali i to na različit način. Dakle, nekom hrana može biti polje na kom je gubi, a nekom drugom polje na kom kontrolu uzima u svoje ruke. Oba mogu ali ne moraju biti klizav teren. Nikada neću zaboraviti revolt koji sam osetila slušajući Medical Mediuma koji govori o tome kako i dijabetičari koji paze ishranu zbog insulina imaju poremećaj u ishrani i kako svaka osoba na svetu koja prati šta jede iz bilo kog razloga automatski ima poremećaj (koji je gotovo uvek izazvan trovanjem živom).
Ja, trenutno, razbucanu spoljnu strukturu svog života nadomeštam onim što mogu. Radim, imam vreme i za uživanje i uspevam u tome, mislim, gledam kroz prozor i sve po redu ali i – pazim šta jedem. Ritam obroka koji sam uvela mi zamenjuje ritam koji su ranije diktirale druge stvari. Situacija je takva da ih okvirno planiram unapred i zbog toga što u nabavku ne idem svaki dan i ne kupujem (a pogotovo ne naručujem) sve što mi padne na pamet. Gledam da doručkujem kad se probudim, što mi je uvek bio problem, i da to što pojedem bude zdravo. Ne izbegavam posebno slatkiše ali i ne preterujem, i trudim se da sve što pojedem bude osvešćeno. S vremena na vreme popijem viski. Ne stajem na vagu i nosim haljine kad izlazim (toliko o farmerkama i zakopčavanju). I znate šta još? Smejem se mimovima o tome kako ćemo se svi udebljati i apsolutno mi ne smetaju, štaviše. Prija mi smeh koji oduzima moć onome što me plaši. I tako po tri puta gledam Nenadove (sumnjam ne tako izmišljene) razgovore sa Mišom, klince koji se presrećni sudaraju stomacima kao autićima u luna-parku i Keanua koji tamani sendviče kao da sutra ne postoji.
Zato što mi to, zaista, nije trenutno najstrašnija stvar u životu.