Pretraga

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan

Tekst: Manda Javorina


Kao neko ko se skoro ceo život bori sa predstavom o sopstvenom telu, svim svojim bićem želim da stojim iza premise body positivity pokreta. Dok sam pisala naslov, shvatila sam da prevod na srpski jezik ne postoji i da je samo “opisan” i ne znam da li uopšte treba počinjati o tome koliko se nekom temom kao zajednica bavimo ako za tu temu nemamo ni ime. Ideja da smo svojom sredinom uslovljeni da na određene stvari reagujemo na određen način, niti je nova niti ja sad treba posebno da je razrađujem. Neke stvari jesu društveno određene ali to ne znači da kao odrasle individue nemamo odgovornost (i samim tim i moć) da utičemo na to kako se osećamo i ponašamo, zar ne? I tu dolazim do ključne reči iz prve rečenice: “želim”. Volela bih. Duboko, duboko znam da je to jedino ispravno. Ali, ne uspevam da kada pogledam Ashley Graham ne pomislim: “Bože, koliko je lepa, koja šteta što je debela.” Kao i sa drugim stvarima koje “govorimo” o poznatima (a i svima drugima) i ta je personifikacija nečeg što je u meni. Ona je ogledalo moje, a ne Ashley Graham koju do neba poštujem, a bogami joj se i divim.

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan (фото 1)

 

Body positivity je mnogo više od rolnica na stomaku, iako se koplja najčešće lome baš na kilogramima. Ovo je pokret koji je u teoriji jedina prava protivteža anksioznosti koju manifestujemo preko svog tela. On obuhvata kilograme ali i strije, pege, bore, kovrdže, visinu i dužinu nogu, veličinu grudi… Jednom rečju, sve ono što nas čini ljudima i posebnim (zar nije vrhunac planetarne ironije što ljudi nikada nisu više i jače vikali kako su svi jedinstveni, a istovremeno se toliko trude da izgledaju i rade isto?). Ideja da telo treba da bude prihvaćeno onakvo kakvo jeste je lekovita i, ponavljam, ne odnosi se samo na tzv. višak/manjak kilograma, odnosi se na SVE. Ako ideal postoji, onda bi on svakako trebalo da bude individualan i neka vrsta ličnog optimuma, zar ne? Setite se Pinteresta i bumper stickera, ima i u njima neke istine - smejte mi se do mile volje.

 

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan (фото 2)

 

Manekenke poput Ashley, Iskre Lawrence, Alvae Claire, Tare Lynn i Charli Howard svojim aktivizmom rade veliku stvar. Samim svojim prisustvom u pop-kulturi daju svoj doprinos vizuelnoj raznolikosti koja je, pre desetak ili malo više godina bila nepostojeća. Mislim da je vrlo očigledna činjenica da je neka vrsta vizuelnog uslovljavanja presudna po pitanju toga kakav nam je osećaj o nekim stvarima. Banalan primer? Nova modna silueta. Koliko sezona vam je trebalo da se naviknete na široke farmerke visokog struka? Većina ih nije ni probala dok bar dva meseca nisu odsedele u izlogu Zare. Kada je reč o našim telima, stvari su naravno dublje usađene i komplikovanije. Stalnim prikazivanjem različitih tipova tela - svaka čast Rihanni ali nekoliko revija nije ni izbliza dovoljna količina potrebna ovom svetu - proširujemo to vizuelno uslovljavanje i posredno ono što podsvesno smatramo prihvatljivim. Ne znam da li je za mene kasno ali se nadam da će matriks devojčica koje rastu danas biti tolerantniji, prvenstveno prema sebi. Da će od početka osećati da telo i sve njegove promene treba slaviti zbog toga što je u stanju da uradi, ne mrzeti zbog toga kako NE izgleda. To što nisam do kraja u stanju da vidim lepotu u ženama koje izgledaju kao da sa sišle sa Rubensovog platna često doživljam kao lični poraz i kao sopstveno emotivno ograničenje. Sa druge strane, apsolutno sam u stanju da vidim lepotu u nekim drugim stvarima koje se smatraju manama. Izgleda da ja, kao i većina sveta, na drugima ne prihvatam samo ono što ne prihvatam sama na sebi. I evo nas opet kod priče o ogledalu.

 

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan (фото 3)

 

Ali pošto ništa na ovom svetu ne postoji u vakumu i body positivity je namenjen svima. Za mnoge žene je prihvatanje toga da nisu savršene ogroman korak, pukotina u dobro zacementiranom temelju koji je dugo bio sakriven ili povezan sa stidom zbog tela koje ne izgleda onako “kako bi trebalo”. O simboličnom uticaju prihvatanja malo sala na stomaku govori u prilog i činjenica da hashtag #embarcethesquish trendinguje na Instagramu i dostiže broj od skoro 45.000.

 

 

Naravno, ispod svake slike poznate žene sa tom porukom, neizostavno se među pozitivnim nalazi i gomila negativnih komentara koji su odavno prešli granicu jednostavnog iznošenja mišljenja i zašli u teritoriju bulingovanja (što samo ide u prilog moje teorije da bi Rubensove žene danas bile žrtve diskriminacije). I, iskreno rečeno, od trolova mi je muka. Kratak mi je fitilj postao za mizogine ispade na svim poljima pa i na ovom. Zašto je hrabrost nemati plastičnog hirurga u pedesetoj godini ili voleti sebe onakav kakav si? Zaista nekad ne mogu da se ne zapitam, krajnje naivno, kada ćemo već jednom prestati da pljujemo druge koji se trude da urade nešto pozitivno čak i ako ih ne razumemo do kraja?

 

Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan (фото 4)

 

Kada vidimo slike koje nas odbijaju, te reakcije su vezane za nas same. Kada je telo u pitanju, potrebno je vreme da se naviknemo na nešto za šta smo programirani da smatramo lošim. Verujem i drugima, ne samo meni. Ono što je lepota pokreta body positivity koji nas uči da uživamo u svim telima jeste činjenica da smo u njemu svi zajedno. Ako zaista radimo ka tome da iskorenimo jednu jedinu normu kao apsolutni aršin, svi ćemo biti slobodni. Uključujući i mene i vas.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar