Stevan Piale: Vodio sam prilično uzbudljiv život, bilo bi glupo da iz toga nije izašlo nekoliko pesama

Kada pomislim na pesničke večeri Vazda bilo, pred očima mi se odmah stvori slika ne samo pesničkog događaja kakav svi zamišljamo, već ambijenta koji donosi jedinstvenu energiju i autentičnost.

Te večeri daruju Beograđanima poseban doživljaj kada je reč o alternativnoj kulturno-umetničkoj sceni grada. Umetnost kao da doživljava svoj pun potencijal – ona postaje most između različitih svetova i različitih osećanja. Masa prisutnih ljudi otvara vrata svojih najdubljih osećanja i svi kolektivno počinju da osećaju ljubav.

Večeri su oblikovane prisustvom glumca Stevana Piala i pesnikinje Valentine Bakti. Stevan je s godinama uložio svoju strast i kreativnost u promociju i kreiranje projekta u cilju stvaranja prostora u kojem poezija ne samo da povezuje ljude, već oživljava osećaj pripadnosti zajednici.

Najpre umetnik sa bogatom karijerom u glumi ali i strastveni pesnik; čiji su stihovi prožeti iskustvima i refleksijama koje čine srž njegove umetnosti, do danas je aktivan deo kolektiva Vazda bilo. Njegova uloga kao člana trupe nije samo organizatorska, već je duboko povezana s njegovim ličnim odnosom prema poeziji – prostoru gde se misli pretaču u reči, a reči u osećaje.

Ove pesničke večeri, po mom ličnom iskustvu, postale su sinonim za iskrenost i emocionalnu otvorenost. Kroz razgovor s Stevanom, pak, saznajem da su i više od toga.

Kako Vazda bilo kreira atmosferu u kojoj svaka pesma i svaki stih donose posebnu vrstu sjedinjavanja, kako poezija obogaćuje umetnički život, i kako ovo iskustvo utiče na njegov profesionalni i lični život.

Ako ste ikada činili atmosferu na Vazda bilo večerima, sada ćete imati priliku da saznate šta se krije iza te umetničke avanture i kako ona oblikuje kulturni krug Beograda, i to iz prve ruke.

Vazda bilo, pesničke večeri čiji si jedan od osnivača, dobijaju kultni status na alternativnoj kulturnoj sceni Beograda. Šta je bila inicijalna kapisla koja je pokrenula projekat, a šta je ono što vas i danas pokreće?

Ja sam se više priključio ideji nego što sam bio jedan od pokretača. Što se tiče moje uloge u svemu, ona se prilično menjala od početka do danas, u početku sam bio više tu za konsultacije dok sam sada često inicijator. Moram ovom prilikom da spomenem Aleksandra Đokovića, Marinu Bugarčić, Stefana Tićmija, Suzanu Vulović i Gorana Gampa koji su pored Valentine najzaslužniji što je Vazda bilo zaživelo.

Danas nas pokreće osećaj miline kad shvatimo da smo postali ekipa koja jednom mesečno deli svoje poglede, razmišljanja, nesigurnosti, zaljubljenosti, doživljena iskustva, jednom rečju – poeziju…

Bez koga, čega pesničke večeri Vazda bilo ne bi mogle da postoje?

Znam da je kliše, ali definitvno bez naših ljudi, to su prvenstveno ljudi iz Kvake (Luka, Filip, Zoki i Boki) ali i Nikola (čitaj: Drvo), a onda naravno i ljudi koji su se vremenom ustalili i koji su uz pesnikinju Valentinu Bakti i mene postali ravnopravni domaćini.

Šta je ono što tebe lično najviše motiviše da budeš deo ovog projekta?

Motiviše me to što je to verovatno jedina scena u Beogradu (ili jedna od retkih) na koju svako može da se popne, kaže šta ima i bude siguran da će dobiti istinsku podršku. 

Od 22. septembra, „Vazda bilo“ ponovo kreće da se održava u Kvaci 22 jednom mesečno od 20h. Postoje li neki specifični ciljevi koje biste želeli da ostvarite u ovoj sezoni?

Da, jedna nedelja nelja (koju mi izaberemo) u mesecu. Otvaranje sezone zvanično počinje 22. septembra, Kvaka 22, 20h, a već smo počeli da tražimo i termin za oktobar.

Kada pričamo o ciljevima, oduvek nam je bilo važno slušanje, voleli bismo da se u ovoj sezoni još bolje slušamo i upoznamo nove, drage ljude. 

Osim toga, nama se ciljevi najviše odnose na muzičke goste, odnosno naše muzičke želje, a ima ih… U tom segmentu smo finansijski ograničeni jer je čitava priča neprofitabilna, bar za Valentinu i mene.

Ono što zaradimo na ulazu (od donacija, gde svako ostavi koliko može) samo prosledimo kao isplate saradnicima: Muzika, ozvučenje, fotograf, put gostima… U tom smislu bar, nemamo očekivanja. (Smeh)

I sam se baviš pisanjem pesama, beogradska publika je imala prilike u više navrata da čuje tvoje pesme na Vazda bilo večerima. Kako je pisanje poezije uticalo na tvoj život?

Pa, pre bih rekao da je moj život uticao na pisanje poezije. Vodio sam prilično uzbudljiv život i bilo bi glupo da iz toga nije izašlo bar par napisanih pesama. Nikada na sebe nisam gledao kao na pesnika. Ja sam više čovek koji se povremeno probudi sa nekom pesmom u glavi.

Kako te je pisanje navelo da preispitaš svoj pristup glumi ili drugim životnim segmentima?

Mislim da samo pisanje nije imalo neki poseban uticaj na moj pristup glumi. Mogao bih da kažem da mi se desilo da tek pošto nešto napišem, shvatim šta o tome mislim ovako, u životu.

Odvajaš li glumu od poezije?

Ništa ne odvajam. Gluma, poezija i odlazak na pijacu – to mu na kraju dođe sve isto. (Smeh)

Šta bi lično pohvalio kada je reč o kulturno-umetničkom sadržaju u Beogradu, a šta je pak ono što nedostaje?

Pohvalno je, to što za dobre predstave ne možete da nađete karte. Pohvalno je, to što mladi ljudi i dalje komuniciraju poezijom. Pohvalno je, to što u gradu ima mnogo zanimljivog sadržaja i što je grad živ.

Kad smo kod nedostajanja, naveo bih par stvari kao ključne – Inicijativa, posebno inicijativa mladih, amaterska pozorišta, trupe, još dobrih predstava, kastinzi i rokenrol.

Za kraj, preporuči nam jednu pozorišnu predstavu, film i zbirku poezije?

Pozorišna predstava: Osama kasaba u Njujorku, Zvezdara teatar. Film: Za danas toliko, Marko Đorđević. Zbirka poezije: Vodič kroz požare, Ognjenka Lakićević.

Foto: Nikola Đaković