Tyler, The Creator i novi album: Gde se završava umetnik, a počinje čovek?
Preporučeno
U konstantnom rascepu između besa i melanholije – sedmi album Tylera, the Creatora pod nazivom Chromakopia dolazi kao naglo, usudiću se opisati, buđenje – neočekivano oštar, ispunjen egzistencijalnim pitanjima i životnim dilemama.
Premda je prošle godine najavio pauzu kada je reč o novoj muzici, čini se da je kreativna tenzija ovog umetnika našla sopstveni put i ipak se ispoljila. Album je vrtlog različitih ritmova i rima koji skaču od kalifornijskih harmonija u stilu Beach Boysa do zloslutnih G-funk sintova. Tyler, the Creator napravio je malu pauzu, ali pauzu u kojoj je svaki svoj kreativni naboj kanalisao u cilju ovog, novog albuma.
Album s jedne strane dočekuje publiku na veoma avangardan način, dok s druge strane pesimističnim preispitivanjem, kao da pokušava da stigne do samog dna ljudske prirode i, na trenutak, proveri krije li se išta vredno ispod površine? Drugim rečima, udara pravo u suštinu ljudske borbe.
Promotivni materijali koji su prethodili albumu Chromakopii imali su složen koncept. Marketing je bio gotovo misterija sam po sebi. Kratki video-klipovi prikazivali su Tylera sa maskom na licu i u uniformi, kako kao vojskovođa vodi ljude u kontejner ukrašen imenom albuma – a zatim ga diže u vazduh.
Jedan od snimaka pokazuje i trenutak kada obožavalac, vođen opsesivnim divljenjem, postaje pretnja – kao da je sama ljubav prema umetniku nož sa dve oštrice. Neizostavna je i scena repovanja na vojnom avionu, gde u mraku aviona vrebaju mračni alter ego maskirani likovi, posmatrajući svet sa strane.
Jasno je. Sve ove slike nisu tu da bi nam dale konačne odgovore, već da postave pitanje: gde se završava umetnik, a počinje čovek? Da li je album Chromakopia dao neki novi pogled na svet, na samog Tylera, ili pak potpuno suprotno sve što je izbacio samo je maska kojom se umetnik štiti od sopstvenih, mnogo većih demona?
Tyler, The Creator – Unutrašnji dijalozi
Album odlikuju tekstovi puni ambivalentnosti, preciznije – kao da svaka pesma ima sopstveni unutrašnji dijalog – umetnik se kreće između buntovnog hvalisanja i razornih sumnji.
Dok su neki stihovi posvećeni odbacivanju kritika i euforičnom uživanju u uspehu, drugi se bave prazninom koja preplavljuje svakoga od nas kada se osami. Pesme kao što su Noid i Rat Tah Tah prožimaju gitara i elektronski beatovi, stihovi su prožeti nepoverenjem prema muzičkoj industriji, obožavaocima, i čak sopstvenim saradnicima. U pesmi Thought I Was Dead – Tyler odbacuje kritičare njegovog dela, ali opet, negde duboko u stihovima, provlači pitanje – šta ako je ova žurka samo privid?
Filozofska težina pesama ne završava se na kritici samo spoljašnjeg sveta; naprotiv – mnoge pesme postavljaju i ozbiljnija životna pitanja koja nas prate kroz tridesete. Da li su ljubavni odnosi vredni bola, ili su prolazne veze ono što nam u današnjem svetu ostaje? Možemo li, dok tražimo stabilnost i porodicu, zaista prevazići greške sopstvenih roditelja? Pitanja o karijeri i nagradama vrte se kroz svaku pesmu, a svaka promena ritma i melodije deluje kao okretanje u nekom imaginarnom muzičkom lavirintu bez izlaza.
Muzički, album Chromakopia je sve samo ne jednoličan.
Pesme Judge Judy i Like Him počinju na jedan način, ali završavaju potpuno nepredvidljivo, kao da svaka pesma ima sopstvenu moralnu dilemu i introspektivnu katarzu. Take Your Mask Off – meni lično omiljena, kritikuje lažne identitete drugih, ali kao u nekom ogledalu, kritika se na kraju vraća ka samom Tyleru, The Creatoru.
Dok lirski preispituje ljudske slabosti i lažne oklopne maske svih nas, muzika se menja i klizi iz zvuka u zvuk, mešajući najneočekivanije tonove – od melodičnog, akustičnog folka, do elektronskih ritmova i tamnih, sporih sintova inspirisanih funkom.
Sve do poslednje pesme, I Hope You Find Your Way Home, album ostavlja otvorena pitanja – kao nesigurna poruka izgubljenima, jer ni sam umetnik ne nalazi jasan izlaz. „Klizim, klizim… potrebna mi ruka spasa“ ponavlja Tyler, The Creator, kao podsećanje da čak i kada se drugima činimo kao da smo najjača verzija sebe, često smo najviše izgubljeni.
Zaključak je da album Chromakopia nije samo muzičko delo bez dublje poruke, već stanje konfuzije i refleksije o životu, koje nikome ne pruža jasnoću i konačne odgovore – baš kao ni samo ostvarenje.
Foto: Instagram