Plava zvezda na fasadi, crvena ptica što raširi krila na betonskom zidu dok prolazimo u žurbi. Murali su tu, ali da li ih zaista vidimo? U gradu koji nosi prazninu betona u svom nazivu, Marija Vidović daju mu boju – neprimetno, ali neporecivo. Njeni radovi postaju deo našeg pejzaža, deo svakodnevice koju nesvesno upijamo, ali retko zastanemo da joj se divimo kao umetničkom delu dostojnom muzeja. A ipak, oni su tu, dostupni svima, besplatna galerija pod nebom, prilika da u hodu, u prolazu, uhvatimo komadić lepote. Možda je vreme da počnemo da gledamo, a ne samo da prolazimo.
Čak i da niste pažljivo gledali, radove Marije Vidović ste sigurno videli. Beograd, Novi Sad, Zaječar, čak Brisel i Ohrid vibriraju njenom paletom.
Marija Vidović upisala se u BURO. Vizuelni leksikon.
Ovih dana maštam o… odmoru.
Tihu radost pronalazim u… posmatranju.
Da je moj život film, zvao bi se… Domaća, jaka, gorka.
Protiv straha se borim… vrištanjem.
Sloboda je… lepa.
