40 godina lutanja: „Paris, Texas“ i ostali razlozi zbog kojih volimo Wima Wendersa

Kada sam napravila nalog na Letterboxd-u, morala sam da definišem i svoja četiri omiljena filma. Nikada nisam znala da se odredim na taj način. Međutim, nakon višesatnog razmišljanja, odluka je doneta: Ludi Pjero, Godarov – jer sam tako naučila šta znači film. Žene na ivici nervnog sloma, Almodovarov – jer samo tako naučila šta znači umetnost. Krasuljci, Hitilove – jer sam tako naučila šta znači avangarda; Četvrti je Paris, Texas, Vendersov – jer sam tako naučila šta znači život.

So Zemlje i dalje mi je omiljeni dokumentarni film. Alis u gradovima i dalje mi je omiljeni filmski putopis.

Na putevima Amerike

Početkom osamdesetih godina, Wim Wenders se otisnuo na put kroz Ameriku, onu Ameriku koju je oduvek sanjao iz svoje rodne Nemačke. Bio je to period kada se evropski umetnici suočavaju sa potrebom da redefinišu svoju viziju sveta, dok je Wenders tražio nešto drugačije. Tačnije, tražio je mesto gde granice nestaju, gde se stvarnost sudara sa maštom.

Putovanje kroz pustinje, motelske sobe, beskrajne drumove i gradove Amerike nisu bili samo lokacije – oni su bili metafore. Paris, Texas nije samo film o ponovnom pronalaženju porodice; to je film o pokušaju da pronađemo sebe u svetu koji se neprestano menja.

Wim Wenders i vreme kao saveznik

Ako je nešto odredilo Wendersov stilski potpis, to je način na koji njegovi filmovi teku. Poput pesme koja tiho odjekuje u pozadini, on je oduvek dopuštao svojim pričama da se razvijaju, da dišu, da pronalaze vlastiti ritam. Filmovi kao što je Nebo nad Berlinom daju nam priliku da se zaustavimo, da osetimo trenutak, da postanemo svesni svih onih sitnica koje nas čine ljudima. Taj osećaj prolaznosti i veza sa mestom, sa ljudima, sa vremenom – to je ono što ga čini jednim od majstora sedme umetnosti, u onom zanatskom, rukotvornom smislu.

U Wendersovim filmovima, vreme je saveznik. Ono omogućava likovima da rastu, da se razvijaju, da budu, makar samo na trenutak, slobodni. Njegovi filmovi podsećaju nas da su trenuci koje provodimo sami sa sobom jednako važni kao i oni koje delimo s drugima.

Wendersova Amerika i Wendersova Evropa

Iako je Wenders putovao svetom, tražeći i stvarajući priče, uvek se vraćao Evropi. Nemački novi talas, pokret koji je stasavao 70-ih godina, bio je njegov dom, ali Wenders je uspeo da stvori most između tog sveta i onog američkog, između Berlina i pustinje Teksasa, između dvorana evropskih muzeja i zaboravljenih gradova američkog jugozapada.

Kroz te kontraste, on je postao umetnik koji podseća da su sve granice relativne. Njegovi filmovi nisu vezani za jedno mesto ili jedno vreme; oni su univerzalni, svevremenski. Oni postoje na raskršćima gde se susreću različite kulture, jezici, osećanja.

I Wim Wenders stvori putnika

Poput Almodovara koji stvara žene, Wim Wenders stvara putnike. Njegovi junaci su oni koji su na putu, ili – život je ono što se desi dok putuješ. Travis iz filma Paris, Texas, anđeo Damiel iz Neba nad Berlinom, novinarka iz Lisabonske priče – svi oni tragaju dok putuju, ili tragajući putuju, ne znam.

Wendersova estetika je kao san: mekana, osvetljena toplom svetlošću koja podseća na zalazak sunca. Oni su uvek u onom liminalnom prostoru, gde melanholija i nada koegzistiraju, u onom zelenom zraku između dana i noći.

Foto: IMDb, Pinterest