“Stanje samoće”
Usamljenost je patološko osećanje samoće. Subjektivni doživljaj, lična percepcija, stanje uma. Nemogućnost nalaženja smisla. Negativno i neprijatno osećanje. Osećanje otuđenosti od drugih. Doživljaj socijalne izolacije. Izolacija, koja ne mora da bude i fizička, mada u nekim slučajevima to i jeste. Biti sam a biti sa drugima. Neprijatnost i patnja. Nekada i bez jasnog prepoznavanja takvog stanja. Opisi i definicije su brojne, ali koliko su definicije uopšte važne kada se osećamo usamljeno? Važno je da prepoznamo, i da reagujemo. Da promenimo i budemo.
Zašto usamljenost?
Žudnja za pripadanjem i osećanje socijalne povezanosti fundamentalan je aspekt humanog razvoja i blagostanja. Usamljenost naglašava činjenicu da ljudska vrsta zahteva ne samo puko prisustvo drugih, nego prisustvo značajnih drugih. Onih kojima možemo da verujemo, onih koji daju smisao našem životu, koji nas motivišu, inspirišu, sa kojima možemo da planiramo, radimo, napredujemo, postižemo, dostižemo, rastemo, opstajemo. Da li upravo to postaje najdeficitarnija supstanca u 21. veku? Da li to odsustvo značajnih drugih i osećanje koje to zajedništvo stvara preti da ugrozi ljudsku vrstu više od svakog globalnog zagrevanja, zagađenja, gmo-a? Autentičan i blizak odnos. Onaj koji nas ispunjava. Supstanca za preživljavanje.
Fizičko prisustvo značajnih drugih u našem socijalnom okruženju nije dovoljan uslov. Važna i suštinska potreba je osećanje povezanosti sa značajnim drugima, kako se ne bismo osećali usamljeno. Tako, kada postoji ta intrinzička, krucijalna povezanost, čak i kada su nama značajne osobe privremeno fizički udaljene od nas, mi osećamo tu povezanost. Neki smatraju da je najgore što može da im se desi jeste da budu i ostanu sami. Da li je tako za sve? Postoji i mišljenje da je gore biti sa nekim koji čini da se osećamo sami. Biti u odnosu u kome se osećamo usamljeno.
Usamljenost je sinonim za doživljaj socijalne izolacije, ne i sa objektivnom socijalnom izolacijom. Ljudi mogu da žive relativno usamljeničkim životima i da se ne osećaju usamljeno, i suprotno, mogu da žive prividno bogat socijalni život i da se uprkos tome osećaju usamljeno. Usamljenost je definisana kao distres, tj. neprijatno osećanje koje je udruženo sa percepcijom da socijalne potrebe nisu zadovoljene ni u kvantitativnom, a posebno ne u kvalitativnom smislu. Postoje različiti instrumenti za procenu i merenje usamljenosti (npr. UCLA Loneliness Scale), zahvaljujući kojima je moguće uraditi istraživanja i kvantifikovati ovo osećanje. Rezultat skorovanja izražava kontinuum opsega od visoke socijalne poveznosti do visokog skora usamljenosti.
Iako ova krucijalna komponenta usamljenosti pomaže bolju diferencijaciju subjektivne socijalne izolacije (usamljenosti) od objektivne socijalne izolacije (restrikcija socijalnih kontakata), to ponekad može izazvati konfuziju oko pojma i doživljaja usamljenosti ali i anksioznosti i depresije u kojima socijalno okruženje takođe igra značajnu ulogu.
Usamljenost VS socijalna izolacija
Mali krug prijatelja i poznanika, retki socijalni kontakti, odsustvo bliskih i pouzdanih osoba, odsustvo suštinske i značajne povezanosti, samački život, nedovoljno ili potpuno odsustvo socijalnih aktivnosti, kriterijumi su koji definišu socijalnu izolaciju. Socijalna izolacija se više odnosi na osiromašenje ili restrikciju u socijalnim kontaktima, nego na individualni kapacitet osobe da ostvaruje i održava socijalne relacije. Usamljenost je subjektivno osećanje da smo bez odgovarajuće relacije za kojom žudimo. Bez kapaciteta za relaciju za kojom žudimo. Takođe, može se opisati kao deficit između aktuelnog i željenog kvaliteta i kvantiteta socijalnog angažmana. Naravno, nije nužno da se osećamo usamljeno uprkos niskom intenzitetu i frekvenciji socijalne dinamike. Tako, usamljenost razumemo kao subjektivan koncept, dok je socijalna izolacija definisana kao objektivan. Nekoliko istraživanja pokazalo je da postoji niska korelacija između usamljenosti i socijalne izolacije.
Dimenzije usamljenosti
Usamljenost je kompleksan konstrukt i uključuje tri povezana aspekta odnosno tri dimenzije: 1. Intimna, lična usamljenost; 2. Usamljenost u odnosima; 3. Kolektivna usamljenost.
Usamljenost se može kategorizovati i prema uzroku:
- Situaciona usamljenost – ovu vrstu usamljenosti determiniše socio-ekonomski i kuturološki milje. Različiti faktori sredine kao što su neprijatna iskustva, diskrepanca između potreba osobe i aktuelnih mogućnosti za ostvarivanjem kontakata, migracije, interpersonalni konflikti, nesreće, traumatski događaji.
- Razvojna usamljenost – svaka osoba ima unutrašnju potrebu za intimom i bliskošću sa drugim osobama. Ta potreba ključna je za razvoj ljudskog bića. Pored ove potrebe, postoji visoka potreba za individualnošću koja takođe učestvuje u razvoju naše ličnosti, našeg sopstva i našeg ja, i ta potreba iziskuje samoću. Za optimalan razvoj, važan je balans te dve potrebe i njihovog zadovoljenja. Kada osoba nije sposobna da nađe zadovoljavajući balans, to rezultira gubitkom smisla u životu, prazninom i usamljenošću. Lična neadekvatnost, razvojni deficit, značajne separacije, marginalno socijalno funkcionisanje, siromaštvo, fizički i/ili psihološki poremećaji, često vode razvoju usamljenosti.
- Unutrašnja usamljenost – biti sam ne čini da se osoba oseća usamljeno. To je pitanje percepcije koje dovodi do toga da se osoba oseća usamljeno. Osobe sa niskim samopouzdanjem, sa niskom samoprocenom i vrednovanjem sebe, često se osećaju usamljeno. Razlozi za ovu vrstu usamljenosti su faktori ličnosti, mentalni kapaciteti, neodgovarajuće coping strategije (strategije za prevladavanje stresa).
Nikada više a nikada manje
Život u 21. veku drugačiji je od svih prethodnih u ljudskoj istoriji. Životni vek je duži nego ikada ranije, dostupnost svega je veća, internet je transformisao način na koji se radi, istražuje, kupuje, način na koji se dolazi do informacija, saznaje, uči, komunicira, način na koji se igra i druži, način na koji ljudi stupaju u kontakt i način na koji se održavaju odnosi između osoba. Bliskost je postala digitalna. Odnosi izgledaju tako lako dostupni, masovno se favorizuje ljubav, kolektivna je potraga (ili potera) za njom, a nje sve manje. Da li ta lažna dostupnost zapravo obezvređuje bliskost? Digitalna povezanost je u porastu, baš kao i prevalencija usamljenosti.
Ko se oseća usamljeno?
Usamljenost je često iskustvo i istraživanja pokazuju da se više od 80% populacije ispod 18 godina i 40% odraslih preko 65 godina oseća usamljeno, “bar ponekad”, dok se osećanje usamljenosti smanjuje tokom srednje životne dobi. Žene se osećaju usamljenije od muškaraca, dok su prema istraživanjima, muškarci podložniji psihofizičkim patološkim posledicama usamljenosti od žena. Posebno vulnerabilne populacije za patološko osećanje usamljenosti predstavljaju adolescenti i starije osobe.
Posledice usamljenosti
Kako prevalencija raste, usamljenost predstavlja značajan riziko faktor za fizičke i mentalne poremećaje.
Usamljenost je nedvosmislen riziko faktor za depresiju, a pokazano je da je značajan prediktor suicidnih ideja i parasuicidnog ponašanja (ponašanje koje može indirektno da rezultira samoubistvom), da uzrokuje poremećaj spavanja, poremećaj apetita, ekstremne oblike anksioznosti, alkoholizam, nisko samopoštovanje, razvoj Alchajmerove bolesti kod starijih, kao i ostalih vrsta demencija. Usamljenost je “skriveni ubica” starih. Usamljenost ima negativan efekat na imuni i kardiovaskularni sistem. Pokazano je da može imati štetniji efekat od pušenja. Opšte je prihvaćen stav da usamljenost rezultira narušavanjem psihofizičkog blagostanja i da ima negativne posledice na fizičko zdravlje, posebno narušavanjem imunološkog sistema i putem neuro-endokrinih promena. Usamljenost je tako među latentnim uzrocima hospitalizacije ali i prediktor mortaliteta.
Kako prevazići usamljenost – intervencije i strategije
U poslednjih pet godina, postignut je napredak u identifikaciji psihobioloških mehanizama povezanih sa usamljenošću i maladaptivnim socijalnim ponašanjem, te su tako u porastu dokazi koji idu u prilog potencijalno efikasnim integrisanim intervencijama koje kombinuju kognitivno bihejvioralnu terapiju sa, u slučaju potrebe, ađuvantnim farmakološkim tretmanom.
Psihoterapijske intervencije podrazumevaju kontrolu očekivanja pojedinca, kako od sebe, tako i od drugih, kao i unapređenje kapaciteta za socijalizaciju. Bihejvioralni trening i feedback regulišu ponašanje i unapređuju stepen usamljenosti u pozitivnom smeru. Pored planiranih intervencija, postoje takođe i korisne strategije u borbi protiv usamljenosti kao što su angažovanost, iskazivanje i deljenje osećanja sa drugima, uzimanje učešća u različitim aktivnostima, provođenje vremena u društvu, razgovor o problemima, održavanje i negovanje odnosa, pomaganje drugima, izbegavanje povlačenja, razvijanje kvalitetnih i značajnih odnosa sa ljudima koji imaju slične stavove, interesovanja, sistem vrednosti, provođenje vremena sa porodicom i prijateljima.
Usamljenost za kraj
Neki autori smatraju da je usamljenost socijalni ekvivalent fizičkom bolu, gladi ili žeđi, bol usled socijalne nepovezanosti, odnosno glad i žeđ za socijalnom povezanošću. Ovaj stav ima svoje uporište u psihijatrijskoj praksi, uzimajući u obzir da je afilijativni motiv jedan od osnovnih motiva i voljno-nagonskih dinamizama čoveka. Socijalna povezanost kao potreba za održavanjem i formiranjem društvenih kontakata neophodnih za preživljavanje i održavanje naših gena, i opstanak naše vrste. Sa druge strane, osećanje usamljenosti može biti pokretač za uspostavljanje novih odnosa ili obnavljanje starih. A sa treće, umeti biti sam a ne osećati se usamljeno rezultat je zrelosti, rada na sebi i realizovane bliskosti sa sobom i drugima.