Šta je mentalno zdravlje i gde je granica između „normalnosti i nenormalnosti“?
Današnji dan obeležava se kao svetski dan mentalnog zdravlja. Brojne organizacije, fondacije i udruženja širom sveta na različite načine nastoje da naglase značaj prevencije i tretmana psihijatrijskih poremećaja.
Šta je to mentalno zdravlje? Gde je granica između „normalnosti i nenormalnosti“? Kada i zbog kojih simptoma treba da se obratimo za pomoć? Da li su mentalni poremećaji izlečivi?
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), mentalno zdravlje je „stanje blagostanja u kome osoba realizuje sopstvene kapacitete, u kome može da izlazi na kraj sa uobičajenim životnim stresorima, da radi produktivno i ispunjeno, kao i da je sposobna da doprinosi sebi i svojoj zajednici“. Ukratko, kako je još Frojd rekao, mentalno zdrava osoba je ona koja je u stanju da voli i da radi. Mentalno zdravlje predstavlja osnovu za naše emocije, mišljenje, komunikaciju, učenje, psihološku otpornost i samopouzdanje. Ono je ključ za funkcionisanje na privatnom, profesionalnom i socijalnom planu. Zahvaljujući njemu, u stanju smo da se adaptiramo na promene i da izlazimo na kraj sa nedaćama.
Da li to znači da je mentalno poremećena osoba ona koja se ponekad oseća loše ili koja nije u stanju da uvek postiže svoj maksimum na poslu? Da li mentalno zdravlje podrazumeva samo pozitivne emocije, stavljajući ispred svega osećanje sreće? Ovakav pristup, nastao pod uticajem hedonističke i eudajmonističke tradicije, postavlja kao imperativ pozitivna osećanja i izuzetnost u funkcionisanju, rizikujući da se mnoge osobe osećaju loše, neadekvatno, poremećeno ili bolesno. Većina ljudi se s vremena na vreme oseća loše, tužni su, ljuti ili nesrećni, što predstavlja sastavni deo života i deo normalnosti.
Mentalne bolesti, odnosno mentalni poremećaji, predstavljaju širok dijapazon mentalnih stanja, i nastaju onda kada dođe do značajnih izmena u mišljenju, raspoloženju i ponašanju, kada dovedu do konstante neprijatnosti i zabrinutosti, kao i problema u funkcionisanju na privatnom, profesionalnom i socijalnom planu. Razlozi za nastanak, ili etiologija poremećaja, kombinacija su genetskih i sredinskih faktora. Kod mentalnih poremećaja dolazi do disbalansa neurotransmitera u centralnom nervnom sistemu. U nastanku mentalnih pormećaja, važnu ulogu imaju i određeni faktori rizika kao što su postojanje nekog psihijatrijskog poremećaja u porodici, stresogeni životni događaji, somatske bolesti, traumatski događaji, zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Mentalni poremećaji imaju različite forme a težina simptomatologije i trajanje zavise pre svega od vrste poremećaja. Neki mogu imati blagu formu, neki težu sa potrebom za hospitalizacijom. Primeri simptoma i znaka su sledeći: napetost, nervoza, osećanje tuge, promene u raspoloženju, povišeno raspoloženje sa pojačanim impulsom za aktivnošću, slabost koncentracije i pažnje, odsustvo zadovoljstva, gubitak volje, povlačenje i potreba za samoćom i izolacijom, promene u libidu, pojačan ili snižen apetit, poremećaji spavanja u vidu nesanice ili prekomerne potrebe za spavanjem, plačljivost, ljutnja, bes, strah, neobične ideje koje često nemaju uporište u realnosti, impuls za samopovređivanjem, ideje i namere o samoubistvu. Ponekad osoba nije u stanju da sama prepozna sopstvene tegobe, te je potrebno da joj neko iz okoline, najčešće članovi porodice ukažu na to. Neki poremećaji se jave jednom, u vidu jedne epizode, neki poremećaji imaju trend vraćanja, a neki su hronični. Psihijatrijski poremećaji se leče farmako i/ili psihoterapijom. Uspešnost terapije zavisi od mnogo faktora a na prvom mestu od spremnosti i posvećenosti lečenju. Mentalni poremećaji mogu da se jave bez obzira na pol, uzrast, nacionalnu ili versku pripadnost, socio-kulturološki ili ekonomski status. Imati psihijatrijsku “dijagnozu”, isto je kao i imati dijagnozu kardiološke, endokrinološke ili bilo koje druge bolesti.
Uzimajući u obzir činjenicu da u zemljama širom planete postoje različitosti u vrednostima, kulturama i socijalnim pozadinama, postoji nastojanje da se postavi nova, preciznija i sadržajnija definicija mentalnog zdravlja, koja bi koliko god je moguće izbegla restriktivne i kulturno ograničavajuće stavove. Tako je jedna od predloženih ta da je mentalno zdravlje dinamično stanje unutrašnjeg ekvilibrijuma, koje omogućava osobama da koriste svoje kapacitete u harmoniji sa univerzalnim vrednostima društva. Bazične kognitivne i socijalne veštine, mogućnost prepoznavanja, ekspresije i modulacije sopstvenih emocija, kao i empatija prema drugima, fleksibilnost i mogućnost prevladavanja stresogenih životnih događaja i funkcionisanje u raznim socijalnim ulogama, harmonija odnosa tela i uma, predstavljaju važne komponente mentalnog zdravlja koje doprinose, u različitoj meri, stanju unutrašnjeg ekvilibrijuma.