Ako izuzmemo onaj deo dana u kom spavamo (koji je kako se XXI vek zahuhtava sve kraći i kraći, ili pak imamo sve više problema sa onim što se zove zdrav san), kao čovečanstvo provodimo veći deo svog života radeći. Posao je centralna tema naše ekonomije, društva, pa i porodičnog života, onaj faktor koji doprinosi finansijskoj stabilnosti ali i razlog zbog kog neretko preispitujemo svoju životnu ulogu. S obzirom da manje više svi polazimo od pretpostavke da smo na planeti Zemlji sa nekim većim ciljem i svrhom, obavljati dnevni posao i ostale rutine koje idu uz njega, ostavlja puno prostora za dnevna preispitivanja poput: “zašto ja sve ovo uopšte radim?”, “ima li ovo ikakve poente?” i “kada ću stvarno imati pravo slobodno vreme?”. Uzevši u obzir sve fluidniju poslovnu dinamiku, poslove koji se praktično nikada ne završavaju, i sa sve većim porastom takozvanih “shadow” aktivnosti, proživljavamo ozbiljnu transformaciju poslovnog života što dalje utiče na promenu prirode naših privatnih života. I da, dobro ste čuli, “shadow” posao i te kako postoji i možda će vam biti lakše barem da znate da niste ni spori ni neorganizovani ni nesposobni već je jednostavno za sve kriv taj drugi, skriveni posao koji neprestano obavljamo. Dobro, ne baš za sve, ali za prilično parče nemanja vremena sigurno jeste.
“Posao iz senke” se ne zove tako bez razloga, već zato što sa senkom deli isti princip postojanja i funkcionisanja: nevidljiv je i stalno sa nama. Kada to prevedete u domen posla, dobijate milione i trilione onih sitnih glupih radnji koje zahtevaju vreme, a ne donose ništa. To su sve stvari koje moramo da uradimo i koje, kada se zbroje, zauzimaju gotovo isti deo dana kao i posao za koji smo plaćeni, s tom razlikom što za ovaj nikada nismo. Sređivanje stana, pranje, peglanje, kupovina namirnica, odvezi-dovezi, seckanje, kuvanje, a najgora strana posla iz senke je ta što ne deluje kao stvaran posao, i što većina nas nikako da shvati njegovo postojanje i prihvati da možda nismo svi baš tako jezivo loše neorganizovani nego da je ovakvog posla sve više. I toga je oduvek bilo, samo u znatno manjoj meri i nekada se svodio na pripremne radnje za nešto što će ti kasnije lično koristiti. Možda moraš da posadiš grašak, brineš se, zalivaš, obereš ali da bi ga na kraju ti i upotrebljavao, ili eventualno prodavao pa u krajnjoj liniji zaradio. U savremenom, industrijalizovanom svetu i uz digitalnu tehnologiju posla iz senke je sve više, imamo imperativ da sve uradimo, svuda budemo, i sve ispratimo, a paradoksalno uz sve veće prisustvo tehnologije koja treba da nam olakša stvari, kao da stalno obavljamo posao umesto nekog drugog. To možda i objašnjava zašto se stalno osećamo zaposlenijim i rastrzanijim, iako objektivno nemamo više radnih, plaćenih sati.
Istina, nemamo ali smo sa ubrzavanjem svega, i porastom tehnologije postali svoji pomoćnici svuda: na kasi neretko sami skeniramo proizvode i petljamo se sa bar kodovima i mašinama koje obično ne rade, petljamo isto tako sa self check in-om na aerodromima, sami smo svoji agenti za nekretnine ili turistički agenti i vodiči, pomoćnici na pumpama, svoji PR menadžeri, provodimo sate “kurirajući” svoje društvene mreže ili sređujući portfolije. U skladu sa tim, sasvim prirodno doktori i naučnici već neku godinu za redom ustanovljuju da je problem #1 savremenog sveta – umor. I to ne toliko umor koliko možda još bolje zamor, premor, koji se odnosi i na psihičku i na fizičku dimenziju nemanja snage. Najveći deo dolazi upravo iz akumulacije “shadow” posla u modernom životu u kome ljudi veliki broj aktivnosti koji su nekada radili drugi za njih, sada rade sami. Svakako, ova vrsta posla najviše pogađa “srednju klasu” budući da oni sa stope više mogu sebi da priušte nekoga ko će sve obavljati umesto njih. Bio to asistent ili pomoćnica u kući.
Ipak, da ne bude da je katastrofa totalna, ima ovaj posao i neke svoje prednosti. Gubimo vreme istina, ali ga na neki način i štedimo jer ako zamislite nekog presporog kasira, i vreme kada nije moglo bez čekati u redu, mogućnost da sami obavite posao brže i efikasnije olakšava stvari, plus se i repertoar naših sposobnosti uvećava, kao i stepen samostalnosti. “Ikea efekat” nazvan (surprise, surprise) po švedskom proizvođaču nameštaja je veoma čest danas, i podrazumeva da nam one stvari u čijem smo “pravljenju” i sami učestvovali automatski postaju malo značajne i draže.