Poslednji put sam uživo videla svog tatu negde početkom juna i bili smo u šetnji u šumi na Fruškoj gori sa svojim psima. Od kada sam se vratila u Beograd i u kancelariju, imajući u vidu sve što se izdešavalo, ne idem kod svojih roditelja Novi Sad da ih ne izlažem riziku. Moj tata i dalje redovno šeta po šumi i po ataru. Te šetnje su za nas najnormalnija stvar, nismo na njih krenuli zato što je odjednom zatvoren tržni centar ili teretana i čvrsto sam ubeđena da je za činjenicu da je on i dalje u stanju da se penje po drveću sa 78 godina zaslužna upravo veza koju ima sa prirodom.
U poslednje vreme tu vezu – čini mi se silom prilika – otkrivaju i oni kojima u “normalno” vreme ne bi pala na pamet.
Kada zapravo hodate po šumi, dešavaju se razne stvari. Kada kažem zapravo, ne mislim na pronalaženje prvog proplanka na kom ćete da pečete roštilj (i molim vas javno i ozbiljno da to ne radite) ili spustite mini frižider sa pivom. Ova vrsta šetnje je ekvivalent nekoj vrsti terapije, možda meditacije. Malo pričate, malo više ćutite, oči i uši vam se oslobode neprofiltrirane i nepotrebne buke, a trenutak u kom se nalazite kao i vi sami u njemu odjednom postaje jasan. Realno, najslikovitiji način da shvatite neraskidivu vezu između svog fizičkog i psihičkog zdravlja.
Mnoge studije potvrđuju da trčanje i brzo hodanje imaju pozitivan efekat na raspoloženje, čine da bolje i brže mislite i pomažu vam da bolje spavate (samo neki od razloga zbog kojih treba da vežbate, a koji nema nikakve veze sa gubljenjem ili održavanjem težine). Telu će prijati ove vrste aktivnosti, a ako na njih niste navikli, spremite se na upalu mišića na listovima. Ipak element prirode izdiže “obično” kretanje na drugi nivo.
U ovim šetnjama/pešačenjima/planinarenjima, zovite ih kako god vam drago razdaljina od famoznih metar i po do dva potpuno je prirodna (pogotovo kada se pentrate iza nekog uz obod napuštenog kamenoloma, na primer), na njih se uglavnom ide u malim grupama, pri susretima se svi ljubazno jedni drugima sklanjamo sa puta i međusobno pazimo – retko kad ćete u šumi naići na ljude koji se svađaju poput onih u redu u pošti. Priroda, kada po njoj gazite, pobuđuje jedno instinktivno poštovanje prema životu.
Upravo to poštovanje je često u nedostatku na mnogim drugim mestima, pogotovo sad kada se svakodnevica pretvorila u manje ili više očigledne igre opstanka na raznim nivoima. Šetnja van grada jeste odlična alternativa grupnom treningu (iako vam neće dati identične rezulatate), a daje i osećaj sigurnosti ukoliko ste pod psihičkim pritiskom. Ne znam kako su ove stvari birokratski organizovane kod nas – pošto se ovde ne zna ko pije i ko plaća kada su šume i nacionalni parkovi u pitanju – ali mislim da su i dalje u praksi sve šetačke staze otvorene za sve.
Da li to znači da je ovo možda jedina aktivnost koju pandemija nije promenila? Pa, recimo da i recimo ne. Kao prvo, broj ljudi koji je počeo njom da se bavi je izuzetno skočio. Sa jedne strane, to je dobra stvar – za te konkretne ljude – sa druge, samo od njihovog ličnog osećaja za odgovornost zavisi kakve će to posledice imati na sve ostalo. Potencijalnih posledica, ima dosta, čak i ako o tome niste razmišljali, iako sama suština pešačenja ostaje nepromenjena. Zbog toga bi trebalo ustanoviti i pratiti neka pravila:
1. Nemojte praviti gužve. U prevodu: ne pravite varijacije na temu prvomajskih praznika po šumi. To, na kraju krajeva i nije pešačenje. Izbegavajte vikende i državne praznike.
2. Imajte zaštitu u vidu maske ili marame pri ruci (pardon, oko vrata). Ukoliko ste sami, skinite je i dišite punim plućima ali sama činjenica da ste se zaputili napolje, ne znači da je ok da zarazite ljude sa kojima ste ili da tamo napolju nećete naići na veliku grupu ljudi i to, na primer, na uskoj šumskoj stazi na kojoj ćete morati da se približite kao u klubu da biste se mimoišli.
3. Ponesite ono što vam je potrebno od kuće. Spisak potrepština zavisi od toga da li ste se zaputili u šetnju od sat dva ili na ceo dan, ali imajte na umu da će najbliže prodavnice verovatno biti u tek okolnim selima.
4. Kada smo kod ruralnih sredina, imajte na umu da u njih možete da donesete zarazu upravo vi, a da u njima ne postoje kapaciteti koji sa tom zarazom posle mogu da se nose. Poštujte ljude sa kojim stupate u kontakt.
5. Ne ostavljajte ništa za sobom! Ovo, istina, ne važi smo sada – eto argumenta da se šetnja u prirodi nije promenila – ali ne bacajte đubre. Ni papirić, ni žvaku, nikako opušak od cigarete, o plastici da ne govorimo.
Sve u svemu, pešačenje ako i nije baš identično, je i dalje o-tako-jednostavno. Čak i danas.
