„Od sutra/ponedeljka/posle praznika više ne jedem.“ Da imam dinar za svaki put kada sam sama izrekla ovu rečenicu ili je čula od drugih, sada bih se sunčala na Karibima. Vrlo često takav plan zaista počne da se sprovodi u delo u zacrtano vreme ali… Da imam dinar svaki put kad (svima) propadne u relativno kratkom roku, na te iste Karibe bih povela i čarter let svojih prijatelja. Tamo bismo svi zajedno mogli da zaboravimo na osećaj neuspeha i gorak ukus koji iza sebe ostavljaju drastične dijete. Potpuno razumem njihovu privlačnost (ne samo njihovu, nego svakog brzog rešenja) ali sam naučila da bezdan u koji bacaju obično nije toga vredan. Pogotovo zato što je rešenje isključivo kratkoročno. Pretpostavljam da svi znate o čemu govorim, zar ne?
Posle donešene odluke, kreće se u akciju. Prazni se frižider, pravi plan o minimalnom kalorijskom unosu (ko te pita za bazalni metabolizam? Manje od 800 cal? Mogu, kako da ne mogu? Čula sam da toliko jede Victoria Beckham, a što sam ja „slabiji karakter“?), scenario je poznat, a svako ima svoju varijaciju na temu. Prvi dan je ok, drži nas adrenalin pa nismo ni gladni, pijemo vodu kao ludi (daleko iznad preporučene doze). Sutradan u neko doba postajemo malo umorni, pa malo živčani pa se odjednom posvađamo sa nekim, pa počne da nas boli glava (nekog ovo hvata trećeg ili četvrtog dana). Neki pametnjaković nam je jednom rekao kako je glavobolja znak detoksikacije, a svako sa tri grama mozga zna da je u tom obliku u kom se javlja na početku drastične dijete u pitanju najprostija hipoglikemija. Nema veze, tableta za glavu i napred, što se mora nije ni teško i tako nekako stignemo do dana u kom nas ništa ne boli, a telo kao da se naviklo. Tada kreće novi nalet adrenalina, čini nam se da smo se posle nedelju dana istopili i sve je lakše. Nailaze krize, nekad smo potpuno razbucani zato što razmišljamo o hrani, ako pokleknemo nastavimo narednog dana ili nekad ne. U trenutku prekida, ranijeg ili planiranog, osećamo se kao pušteni s lanca. Vrlo često, ono što smo izgubili vraćamo u rekordnom roku.
Iskreno, vremenom sam prema ljudskom telu počela da gajim poštovanje, a onaj ko se trudi da ga ovako grubo namudri, tako mu i treba (čitaj: meni). Ipak, sve to što se u ovom scenariju dešava ne bi trebalo nikog da začudi: za sve postoji naučno objašnjenje. Mi smo prefinjen mehanizam i na svaki nepromišljeni napad, naše telo odgovara odgovarajućom odbranom. Ako išta treba da nam posluži kao primer da treba sami prema sebi da se ponašamo sa strpljenjem i ljubavlju, možda su to baš dijete u kojima se gladuje. Evo šta se dešava u telu kada odlučite da „ne jedete“.
Na engleskom se ove dijete zovu crash diets, nevezano za to da li zabranjuju određenu hranu ili smo drastično ograničavaju broj kalorija, a ovo ime dobile su sa razlogom: toliko su teške za organizam da ste predodređeni da crashujete emotivno. Pored toga, dokazano je da u visokom broju slučajeva vode do poremećenih obrazaca u ishrani poput prejedanja, ako ne baš i do samih poremećaja, emotivne nestabilnosti usled stalnog osećaja krivice, negativnih posledica po metabolizam i loših promena u sastavu tela kao što je gubitak mišićne mase na račun masnog tkiva. Tajmlajn je otprilike sledeći.
Posle 12 sati
U prvih 12 do 18 sati od početka crash dijete telo se priprema da uđe u takozvani starvation mode, odnosno da se nosi sa izgladnjivanjem koje ga vitalno ugrožava i koristi rezerve glikogena koliko god može.
Posle 24 sata
Kako se rezerve energije prazne zbog smanjenog unosa kalorija, raste nivo kortizola. Kortizol je hormon stresa i može uticati na to da telo počne da zadržava više vode. Zbog toga postoji realna šansa da se na početku crash dijete osećate naduto i “deblje” nego što zaista jeste. U ovom stadijumu, prirodna sposobnost tela da održava svoju telesnu temperaturu stabilnom opada pa je moguće da vam bude hladno ili da osetite drhtavicu.
Nakon 48 sati
U ovom trenutku su rezerve energije verovatno potpuno ispražnjene, a pošto telo ne ume da pravi razliku između većeg nedostatka hrane i ozbiljnog izgladnjivanja koje ga životno ugrožava, ono usporava metabolizam kako bi sačuvalo dragocenu energiju. Telo poseduje neverovatan instinkt za preživljavanje pa nas, zbog toga što oseća da mora da čuva energiju, usporava i u dnevnom funkcionisanju i programira da skladištimo masnoću.
Nakon 72 sata
Metabolizam je značajno usporen i sve teže sagoreva kalorije. Pošto se telo usporilo i reprogramiralo da skladišti masti (koje imaju više energije), ono počinje da sagoreva mišićnu masu. Pored toga, funkcija tiroidne žlezde takođe trpi, luči se manje adrenalina i to čini da se osećamo iscrpljeno i psihički i fizički.
Nakon nedelju dana
Bar polovina izgubljene težine u prve dve do tri nedelje dolazi od mišićne mase, a ne od masti. U ovom momentu vrlo je verovatno da počinju da vam fale i neke hranljive materije poput protiena, vitamina B12 i gvožđa. Crash dijete zbog svoje restriktivnosti na duge staze ugožavaju imuni sistem, naše mentalne sposobnosti i celokupno zdravlje. Oni koji ih se pridržavaju su često opsednuti hranom koju ne jedu pa to utiče i na njihov društveni život zato što nisu u stanju da prestanu da planiraju svoj naredni obrok (i odatle kreću nezdravi obrasci u odnosu prema hrani). Kako veme odmiče, želja za hranom kulminira u različitim momentima zbog jednostavnog gomilanja hormona gladi pa su i epizode prejedanja sada realna mogućnost.
Nakon mesec dana
U ovom trenutku, verovatno vas najbolje opisuje engleska reč hAngry (hungry + angry) ili ona Snickers reklama sa ragbistima. Vaši hormoni gladi su van kontrole, a raspoloženje uglavnom loše pa ste u začaranom krugu gladi i razdražljivosti. Za očekivati je i da ste do sad već koji put “pukli i prekršili dijetu“ u trenucima kada ste poklekli pred hormonskim zapomaganjem sopstvenog tela i progutali sve što vam je palo pod ruku.
Posle završetka
Nevezano za to da li ste dostigli svoju željenu težinu ili ne, neko vreme ste trenirali svoje telo po principu “sve ili ništa” (gladovanjem i povremenim prejedanjem) i sada ste željni svega. Pošto ste izgubili dosta mišićne mase i svoje telo pretvorili u mašinu za skladištenje masti, njegov prvi zadatak je da nadoknadi rezerve. Telo jednostavno ne zna da se neće ponovo naći u situaciji izgladnjivanja (isto kao što nema pojma da ste mu to namerno uradili). Ćelije masti u našem telu imaju izvanredno pamćenje i procenat masti će se povratiti mnogo pre nakon, nego pre drastične dijete. Nažalost, u velikom broju slučajeva, taj procenat će se i povećati.
Dakle, potpuno je jasno zašto drastično gladovanje nije odgovor na problem. Pronađite način ishrane koji vam odgovara, koji je umeren i koji možete da usvojite na duge staze. Za nekog je to neki oblik naizmeničnog posta, za nekog keto, za nekog proteinska dijeta, za nekog jednostavna i umerena restrikcija kalorija – sve različitosti treba uzeti u obzir – i ponašati se prema sopstvenom telu kao prema savezniku, a ne kao prema neprijatelju.
