Da, ja sam u depri. Doduše, više je depra u meni. Drago mi je da možeš da joj tepaš, to me čini srećnom jer pretpostavljam da ti nisi u depri. U nastavku teksta, oprosti mi, ja joj više neću tepati.
Neću ti objašnjavati šta je depresija, ima toliko stručnjaka koji su tu da objasne ako baš želiš da uđeš u materiju, ali ću ti opisati kako izgleda moja svakodnevica kako bih možda uticala na to da prestaneš i ti da joj tepaš.
Nikad ne bi rekli ljudi, zar ne? Smejem se glasno i često, zabavna sam, uvek sam prva u redu kada treba pravda da bude zadovoljena. Ma to sam ja – Sloboda vodi narod! Tako sam jaka, tako sam sposobna, tako sam vredna, tako sam efikasna! Hodam kao da sam osvojila Rim. Šta ja sad lupetam? Šta meni fali?
Poznato ti je da kada su ljudi tužni i dalje funkcionišu, ne baš vrhunski, ali gori zeleno svetlo. Ne umanjujem njihovu tugu ili problem, čak su veće šanse da ću još gore da doživim njihov problem nego oni, ali pokušavam da ti približim tako da me razumeš kada ti objasnim kako izgleda kada sam ja tužna. Ne funkcionišem. Nemam apetit 300 dana u godini. Ne mogu normalno da dišem, a želim. Ne mogu da ustanem, a želim. Ne mogu da prestanem da plačem mesecima, a želim. Ne mogu da uđem u autobus. Ne mogu da izađem iz kuće. Ne mogu da razgovaram. Ne mogu da spavam. Ne mogu da se probudim ako zaspim.
Znam, misliš da ništa od toga ne bi bilo deo moje svakodnevice da mi nije dosadno. Da, čula sam to nekoliko puta. Ali znaš šta, nije mi dosadno! Nemam jedno zanimanje, već dvanaest (brojala sam)!
A moguće je da sam preosetljiva? Hm, da moguće je. I ja bih to tako opisala jer 300 dana u godini imam utisak da nemam kožu, samo golo meso i kosti. I svaki pogled, glas, udah, izdah čine da se osećam kao da me neko tako oguljenu baca u bazen napunjen žiletima.
Dramatična sam? I ja bih rekla. Često pomislim kako su ljudi koji više nisu među nama oni koji su se spasili. A onda se setim onih koji me vole i pojede me stid što sam to pomislila. Možda mi ipak jeste dosadno, javiću ti kad prođe.
Razmažena sam? Moguće. Da nemam napade panike svakog jutra jer moram da uđem u taj autobus, da razgovaram sa ljudima koje poznajem i ne poznajem, da jedem na silu da ne bih pala u nesvest pred tim ljudima, da tiho otplačem pola pauze na poslu i glasno kod kuće, dok se sve vreme trudim da sakrijem da se raspadam jer ne želim da bilo ko prolazi sa mnom kroz crveno, složila bih se sa tobom da jesam.
To je sve u glavi, da vidim kako ti to hendluješ, a isto ti nije lako? Žao mi je što ti nije lako i verujem ti, stvarno ti verujem, ali ti i ja smo različiti. Ni ne znaš koliko sam srećna zbog tebe što jesmo. Znam da želiš da nas uporediš i da sagledaš moju situaciju iz perspektive sopstvenog iskustva i da zaključiš da je sve ovo „trla baba lan da joj prođe dan“ koncept i ja ti ne zameram. Znam da ti meni zameraš jer se osećaš sada kao da te spuštam stepenik niže na stepeništu agonije zvane život. Ponoviću, srećna sam zbog tebe jer ne razumeš. A znaš šta, imam dobru vest, ja sam jedna od srećnijih. Zamisli! Uspela sam sve ovo da napišem i da pošaljem mejl uredniku, svesno ogulivši sebi kožu da bih tebi objasnila koliko ne razumeš, a koliko mi je potrebno da razumeš. Molim te, pokušaj. Možda si baš ti jedna od osoba koje volim više od života, ali sam te izbacila iz njega, jer sam dostigla svoj zvanični milioniti izgovor zašto ne mogu ni danas da se nađem sa tobom u gradu da popijemo kafu. Možda si baš jedna od osoba koje su me nesvesno gurnule u bazen napunjen žiletima. Možda si baš ti jedna od osoba koja će me sutra sprečiti da sama sebe gurnem u bazen sa žiletima. A ako te nisam ubedila, što ću opet razumeti, nisam ti ni rekla sve jer ne mogu, pogledaj statistike. Jezive su. Nemoguće da nam je svima dosadno, mada složiću se s tobom, generalno je dosadno, ali da li misliš da se zabavljamo dok se tiho borimo za svoj život koji ni ne želimo?
I da, izvini, slagala sam te, million i prvi put, nije 300 dana u godini, depresija ne uzima godišnji odmor, a veruj mi teram je evo već 15 godina. Nisam htela da te opterećujem.
Molim te budi nežan. Molim te budi nežna. Jer svi smo.
