Ne moramo da googlamo statistike da bismo znali koliko nas je bar jednom u životu bilo u toksičnoj ili u nekoj vezi u kojoj smo se osećali jako loše. Čest, ni sami to ne znamo dok smo unutar tog začaranog kruga. Međutim, o toksičnim vezama i njihovim crvenim zastavicama se na sreću sve više govori, pa devojke sve češće umeju da pripoznaju psihološko nasilje koje trpe ili gaslighing koji proživljavaju. Ali šta kada neko nama blizak prolazi kroz ovo? Kako se postaviti i ponašati ako je naša drugarica unutar emotivnog pakla kojeg možda u tom trenutku nije svesna? U ovakvim situacijama žene unutar loših veza uglavnom osećaju grižu savesti i za kvalitet veze krive samu sebe, zbog toga je jako važno biti pažljiv i pre svega podržavajuć u tim razgovorima, jer se mnoge stvari mogu pogrešno protumačiti. Ipak, važno je da smo tu jedna za drugu i to je ponekad najvažniji oslonac koji imamo. Zbog toga smo u pomoć pozvali Emiliju Stolić, psihološkinju i psihoterapeutkinju pod supervizijom da nam da nekoliko saveta.
Za početak, ona objašnjava da problem prilikom uočavanja ovih ponašanja jeste u tome što je neko od nas tolerantniji na frustraciju, ili vulnerabilniji na ovu temu, pa ove znake tumači kao prepreke u vezi koje treba prevazići ili kao karakterne crte koje treba prihvatiti. „Neretko je slučaj i prevelike želje da veza uspe, ili da se brzo dođe do „živeli su srećno do kraja života“, pa se zanemaruju sopstvena osećanja ili minimiziraju problemi, kako bi se veza održala, nazovimo, živom“, objašnjava i dodaje da postoji i situacija kada smo sa nekim dugo, kada smo uložili dosta energije i vremena, da ne možemo i ne želimo da odbacimo vezu, jer će nam to delovati kao da smo protraćili taj deo života. Ovo najčešće na prvi pogled deluje kao racionalna odluka, boriti se za odnos u koji smo investirali sebe. Međutim, u toj situaciji se zanemaruju ostale činjenice i loša ponašanja partnera, i fokus je samo na tome šta bismo izgubili raskidom. A šta bismo dobili?
„Takođe, ima i onog možda najnezgodnijeg razloga iz kog žene ostaju u toksičnoj vezi, a to je – Mogu da ga/je promenim.“
Bitno je da napomenemo koji su to pokazatelji da sa nekim odnosom nešto nije u redu. Vrlo često mi kao posmatrači neke veze možemo ranije to da uočimo nego osoba unutar nje, ali simptomi toksičnosti ponekad znaju baš dobro da se zakamufliraju. „Među vidljivijim pokazateljima svakako spadaju ona ponašanja koja su primetna i ljudima oko nas – na primer kada nas partner stavlja u drugi plan za dogovor koji je trebalo da bude primarni, a prilikom konfrontacije o tome pribegava „gaslajtingu“ („Luda si, šta dramiš, nismo se tako dogovorili, daj ne preuveličavaj“). Čest pokazatelj su „lepa obećanja“ koja se iznova ne ispunjavaju uz prateća opravdanja i ne preuzimanje odgovornosti. Dalje, emocionalna manipulacija, koju primećujemo kada partner koristi emocije protiv nas kako bi postigao neki lični cilj ili izbegao neprijatnost“, kaže Emilija i dodaje da među „toksičnim“ znacima mogu biti i prebacivanje krivice, kako za važna tako i za nevažna dešavanja u svrsi preuzimanja kontrole nad situacijom, kao i nemarna i bezobzirna ponašanja prema nama u društvu, koja kasnije idu uz objašnjenja uz minimiziranje problema.
Ako ste u društvu uočili bar neki od ovih znakova, možda je vašoj drugarici stvarno potrebna pomoć, ali kakva?
„Prvo je važno da pokažemo razumevanje i da na asertivan način priđemo problemu. Možemo započeti razgovor dodatnim pitanjima o njenom viđenju njihovog odnosa, da proverimo u kojoj meri racionalno, odnosno ne sasvim racionalno, ona ima pogled na situaciju. Ukoliko vidimo da je primetila partnerova loša ponašanja prema njoj, možemo nastaviti sa podrškom odluke o potencijalnom raskidu i podsećanjem na njene kapacitete za podnošenje stresa. U slučaju da ona ne primećuje da je reč o vezi koja je loša po nju, onda možemo nastaviti sa preispitivanjem partnerovih odluka prema njoj, sa iznošenjem našeg viđenja situacije, sve dok sama ne dođe do zaključka da je u vezi “pogubnoj” po nju,“ savetuje Stolić.
„Ne bi bilo poželjno da silimo poentu i napadamo ukoliko ona trenutno ne vidi konkretan problem, već da duže i češće razgovaramo otvoreno sa njom“.
Psihološkinja napominje da je važno da održimo konverzaciju otovrenom. Bitno je da iskažemo i naše iskreno viđenje stvari, jer često mi, koji smo „samo“ bliski prijatelji a ne direktni učesnici, možemo imati objektivniju percepciju. Naglašava da pre svega treba napomenuti realno stanje stvari, spomenuti konkretne situacije kako bismo je suočili sa problemom, uz propratna pitanja za promišljanje – Da li je ovo veza u kojoj se osećaš sigurno? Šta bi najpre menjala kada bi mogla? Da li je ovo jedini ili najbolji način na koji partner treba da se odnosi prema osobi do kojoj mu/joj je stalo?
„Svakako treba da izbegavamo izjave koje mogu zvučati okrivljujuće, kao i „etikete“ koje nam padaju na pamet kao instant reakcija da prizovemo nekoga realnosti“.
„Važna im je direktno naša podrška, naravno, kao i podrška ostalih bliskih ljudi. Bitno je da osete da imaju kome da se okrenu kada se osete tužno ili nesigurno. Međutim, najvažnije je da osveste činjenicu da same sebi mogu pomoći u tim, naizgled nepodnošljivim odlukama. Bitno je da se podsete postojanja sopstvenih kapaciteta za podnošenje loših događaja, i da steknu sigurnost u postojanost istih“, priča Emilija i dodaje da takođe može pomoći promišljanje o dugoročnim i kratkoročnim dobitima ukoliko se odluči da izađe iz toksične veze. „U početku će biti teško, ali kako će se osećati kroz četiri meseca, a kako kroz šest ili sedam meseci,“ zaključuje.
„Možemo reći da svaki raskid boli, da, ali i svaka toksična veza boli.“
Na kraju, ako je već neka bol neminovna, zar nije bolje da biramo onu bol koja nas vodi iz nezdravog odnosa u neki dalji boljitak?
