Pretraga

Komunikacija u današnje vreme: odnosi postaju površni, a mi postajemo usamljeni i neretko prazni

Komunikacija u današnje vreme: odnosi postaju površni, a mi postajemo usamljeni i neretko prazni

Tekst: Bojana Pejušković


Komunikacija

Komunikacija je integralni deo ljudske prirode. Ona predstavlja razmenu ideja, misli, saznanja, informacija između dve ili više osoba. Komunikacija se prvobitno svodila na neverbalnu komunikaciju, putem gestikulacije, facijalne ekspresije i pokreta, putem simbola i znaka. Vremenom je čovek razvio govor a danas je komunikacija razvijena do različitih formi – oralne, pismene i virtuelne. Oralna počinje bojom glasa osobe sa kojom razmenjujemo reči, dinamiku glasa, uključuje tonove i modalitete, naglašavanje pojedinih reči koje time dobijaju posebno značenje. U oralnoj komunikaciji noseću ulogu ima reč. Pismena je nekada podrazumevala pisma, neretko sa mirisom parfema i rukopisom autora koji bi dao svoj maksimum da ostavi utisak. Današnjim generacijama je tako nešto teško zamislivo. Sa virtuelnom komunikacijom situacija je drugačija. Virtuelna komunikacija je model komunikacije koji uključuje korišćenje savremene tehnologije – audio i video za komuniciranje sa osobama koje nisu fizički prisutne naspram nas. Preteča današnjih modela virtuelne komunikacije bio je telefon, koji postoji i danas ali sve manje liči na svog fiksnog rođaka, a sve više počinje da dobija elemente robota koji radi stvari za ili umesto nas, a ujedno počinje da zamenjuje i najboljeg prijatelja. Prvi uspešan telefonski poziv dogodio se 10. marta 1876., a obavio ga je njegov izumitelj, Aleksandar Grejam Bel. Danas se modeli virtuelne komunikacije razvijaju neuporedivo brže nego njihov tvorac te čovek nastoji da evoluira do tih, “viših” oblika koje je sam stvorio i da savlada sve veće zahteve koji se nužno nameću, paralelno sa novim mogućnostima koje pruža i diktira savremena tehnologija.

Od Belovog telefona, preko televizora, do intereneta, mediji su u svim epohama bitno uticali na čoveka i njegov način i izbor razumevanja realnosti. Percepcija se menjala prateći medijske transformacije. Porast fenomena interaktivnosti povratno je uticao na ljudsku percepciju i poimanje realnosti što je rezultiralo stvaranjem nove realnosti.

Od virtuelne komunikacije do virtuelne realnosti

Virtuelna komunikacija stvorila je jednu novu, virtuelnu kulturu koja nesumnjivo ima svoje brojne prednosti - veću dostupnost informacija, lakše i brže dolaženje do podataka iz različitih sfera interesovanja, unapređen je proces učenja, omogućena je komunkacija sa osobama koje su fizički udaljene od nas, zahvaljujući dostupnim i raznolikim sadržajima povećava se naš kreativni potencijal i razvija samo-ekspresija, moguće je dobijanje potrebne podrške.

Međutim, virtuelna komunikacija stvara krizu granica izmedju stvarnog i virtuelnog, sa krizom identiteta usled virtuelizacije ega u jednoj takvoj, virtuelnoj realnosti. Identitet internetom kroji stvarnost a realnost postaje subjektivna kategorija.

Čini se da je prva žrtva savremene medijske kulture, komunikacije i “preinformisanosti”, istina. Jer istini za volju, teško je odlučiti koja je informacija istinita. Druga žrtva, kako se čini je, bliskost. Biti online je suštinski biti sam, iako naizgled u društvu. Treća žrtva je, reklo bi se, intimnost.

Nova realnost diktira odnos čoveka prema samom sebi, prema svetu i drugim ljudima u njemu, istovremeno formirajući promenu u načinu povezivanja i komuniciranja. Preplavljivanje informacijama i njihova dostupunost i transparentnost dovode u pitanje njihovu verodostojnost i kredibilitet uz istovremenu zbunjenost čoveka u procesima percepcije, formiranja mišljenja i odlučivanja. Čini se da je prva žrtva savremene medijske kulture, komunikacije i “preinformisanosti”, istina. Jer istini za volju, teško je odlučiti koja je informacija istinita. Druga žrtva, kako se čini je, bliskost. Porast fenomena interaktivnosti doveo je do površnosti u interpersonalnoj dinamici, koja sve više rezultira otuđenjem. Biti online je suštinski biti sam, iako naizgled u društvu. Treća žrtva je, reklo bi se, intimnost. Egzibicionističko razmetanje privatnošću, nekada realnom, često ulepšanom, a još češće izmišljenom, neretko poništava privatnost i intimu. U atmosferi sjajnog ekrana iz koga izbija vatromet reči i slika, šta je realno? Koje je mesto pojednica koji se nalazi ispred tog ekrana u toj novoj realnosti?

Virtuelna komunikacija i mentalno zdravlje

Iako kontroverzne, posledice povezanosti korišćenja društvenih mreža i problema mentalnog zdravlja su nedvosmislene. Virtuelni odnosi, virtuelni prijatelji, virtuelna kominikacija, sve dublje ulaze u našu intimu i naš unutrašnji prostor i ispunjavaju ga virtuelnim sadržajima. Posledice su gubitak autentične bliskosti, privatnosti, gubitak socijalnih veština. Razmenjujemo misli i osećanja virtuelnim putem, čestitamo rođenja, godišnjice braka i rođendane, izjavljujemo saučešće, svađamo se i raskidamo preko poruka. Koristimo virtuelne alatke jer nam je lakše da na taj način nego uživo, kažemo ono što mislimo i osećamo, ili još češće, ono što ne mislimo i ne osećamo. Uz emotikone sve prolazi. Preko poruka je tako lako biti posvećen, ljubazan, prisan, govorljiv, biti prijatelj. Tako odnosi postaju površni, a mi postajemo usamljeni i neretko prazni. Postajemo izolovani i otuđeni.

Drštvene mreže mogu da imaju negativan uticaj na samopouzdanje usled negativne percepcije sebe u poređenju sa drugima. Na ličnim profilima drugih sve je sjajno, divno, glamurozno, svi su uspešni, mladi, lepi, bogati. Svi imaju srećne brakove, prelepu decu, srećne porodice. Putuju i dele fenomenalne fotografije egzotičnih predela sa osmesima od uva do uva. Nema mana, nema problema. U porođenju sa takvim “savršenstvima”, razvija se doživljaj sopstvene neadekvatnosti, kako fizičke, tako i emotivne, intelektualne, socijalne, ekonomske. Osećamo se tužno, nezadovoljno. Izolacijom, usamljenošću, niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem, otvara se prostor za depresivne i anksiozne poremećaje.

Razmenjujemo misli i osećanja virtuelnim putem, čestitamo rođenja, godišnjice braka i rođendane, izjavljujemo saučešće, svađamo se i raskidamo preko poruka. Koristimo virtuelne alatke jer nam je lakše da na taj način nego uživo, kažemo ono što mislimo i osećamo, ili još češće, ono što ne mislimo i ne osećamo. Uz emotikone sve prolazi.

Veliki broj istraživanja potvrdio je poveznost preteranog korišćenja društvenih mreža sa razvojem depresije, posebno kod osoba koje su “pasivni” učesnici društvenih mreža. Anksioznost često nastaje i kao rezultat iščekivanja reakcije ili odgovora na poslate poruke. Razvijanje zloupotrebe i zavisnosti od korišćenja društvenih mreža, takođe su česti.

Svedoci smo neretkih samoubistava tinejdžera i adolescenata usled takozvanog sajberbulinga. Društvene mreže su idealne platforme za širenje uvredljivih izjava, (dez)informacija, intimnih sadržaja.

Preterano korišćenje društvenih mreža može dovesti i do problema sa koncentracijom i pažnjom. Teško je pogledati film do kraja ili se koncentrisati na čitanje knjige, kada svako malo gledamo u telefon, proveravamo profile i pratimo sveže postavljene informacije. Takođe, osobe koje prekomerno koriste društvene mreže vrlo često imaju poremećaje spavanja, kako zbog toga što odlaze u krevet sa telefonom, tako zbog toga što ostaju pod utiskom uznemiravajućih sadržaja.

Virtuelnom komunikacijom sve češće zamenjujemo kontakt uživo, razmenu između dva bića koja nas čini srećnim, ispunjenim i istinski povezanim sa drugom osobom. Često, i kada smo u društvu, pažnju usmeravamo na telefon, pa tako razgovor uživo gubi na značaju jer biva istisnut virtuelnim prijateljstvima koja se na različite načine svaki čas oglašavaju iz našeg android prijatelja. Čak i kada se nalazimo na lepom mestu, u društvu ili sami, kada osetimo prijatnost trenutka, mi posežemo da to zabaležimo kamerom našeg telefona i da to momentalno podelimo sa ostatkom sveta koji smo izabrali za takozvane prijatelje. U tom nastojanju da zarobimo trenutak, on izmakne, iščezne, baš kao i sve ono čemu preti zarobljenost. Ostaje samo forma, bez suštine. To, na tren doživljeno lepo osećanje umine, kao i mogućnost da nas ispuni i oplemeni. Nepovratno, iako je ostao trag u androidu.

Nova dimenzija komunikacije – pleksiglas komunikacija

Komunikacija nastavlja da trpi promene i da se prilagođava zahtevima, pa je ovih dana komunikacija poprimila svoju najnoviju formu – pleksiglas komunikacija. Sticajem okolnosti, prinuđeni smo da se na javnim mestima družimo preko posrednika – pleksiglas pregrade. Ako se zapitamo šta to menja, za neke menja mnoge stvari i suštinski i formalno, ali za neke druge nimalo. Pojedinima može da pruži optimalnu distancu i potpomogne proces usvajanja i razvijanja komunikacijskih veština. Pojedinima možda zagolica maštu, probudi čežnju i motiviše ih na romantičniji način udvaranja. Međutim, sada svi oni koji preferiraju android društvo sa virtuelnom ekipom, mogu do mile volje da lajkuju, postuju, četuju, šeruju, sve ono što su i pre ovoga radili. Pa zar da ih pleksiglas u tome spreči?!

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar