„Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.“
— Vladeta Jerotić
Ljubav je misterija i zagonetka, fenomen koji dodiruje suštinu zbivanja u životu čoveka. Ljubav je moć koja svekoliko različito povezuje u jedinstveno jedno. Pisati o ljubavi, podjednako je teško, kao i dokučiti je, a umetnost i dar – dostići je. Od grčke mitologije do moderne istorije, kulturalne ekspresije i implikacije ljubavi – nebrojane su. Sve što bismo mogli da kažemo o ljubavi na osnovu naučenog, dokučenog, saznajnog, proživljenog, doživljenog, istina je, ali uvek može da se doda još nešto – i to je ljubav. Da, i to je ljubav. Ljubav simbolizuju grčki Eros, rimski Amor, platonovski eros, philia i agape. Ljubav je i apsolutna ljubav koja je stvorila sve što vidimo, sve čemu se divimo i čudimo, i još više, ljubav je sve ono što ne vidimo, a što je ljubav pripremila za onog koji i sam bude ljubav.
Šta je ljubav?
Prema opšte prihvaćenom znanju, ljubav je snažna, strastvena privrženost drugoj osobi. Sa evolucione perspektive, romantična ljubav može se razumeti kao zbir aktivnosti povezan sa razvijanjem i održavanjem emocija koje su neophodne za preživljavanje i reprodukciju. Tako emocije menjaju ponašanje osobe i usmeravaju ga ka postizanju ciljeva. Osnovno pitanje sa pozicije nauke postavlja se da li je u okviru ljubavnog procesa, evolucijski determinisano ponašanje koje ima svoj biološki supstrat i povezanost anatomijom i fiziologijom centralnog nervnog sistema?
Dok pisci i filozofi definišu ljubav na svoj način, sa stanovišta medicine, ljubav se može definisati kao “drevni koktel neuropeptida i neurotransmitera”. Ljubav nije primarno samo emocija, to je čitav motivacioni sistem sa svojim biološkim procesima, koji je orijentisan oko otkrivanja, planiranja i dostizanja specifičnih potreba i želja, a koji je napravljen tako da omogući građenje i održavanje intimne relacije sa specifičnim partnerom, koji je primarno prepoznat kao najpodesniji za reprodukciju.
Privrženost, odanost, prisnost, bliskost, strast, tuga nakon sepracije, ljubomora, neki su od termina koji opisuju šta ljubav predstavlja. U nauci, ljubav je multidimenzionalan konstrukt sa mnogo interakcija i implikacija.
Ljubav kao osnovni nagon – neurobiologija ljubavi
Ljubav je kompleksan neurobiološki fenomen, koji se zasniva na poverenju, verovanju, zadovoljstvu i tzv. sistemu „nagrade“, u okviru moždanih struktura i limbičkih procesa. Ovi procesi uključuju određene delove centralnog nervog sistema, pre svega limbički sistem i njegove strukture, a zatim i neurotransmitere i hormone kao što su dopamin, oksitocin, vazopresin, seratonin, endorfin. Prirodno, sistem nagrade odnosno zadovoljstva, neophodan je za preživljavanje i tzv. „apetitivnu motivaciju“, odnosno procese koji podstiču sve neophodne aktivnosti za dostizanje cilja. Tu se najčešće misli na biološki determinisano ponašanje kao što su uzimanje hrane, seks i reprodukcija, odnosno one aktivnosti koje su deo procesa adaptacije tokom obezbeđivanja preživljavanja. U nagonskom smislu, preživljavanje podrazumeva i reprodukciju. Tako, brojne neurobiloške karakteristike koje postoje i povezne su sa konceptom ljubavi, takođe su isprepletane sa psihološkim aspektima ljubavnog procesa. Istraživanja su pokazala da ova „neurohemija romantične ljubavi“ dovodi do unapređenja mentalnog i fizičkog zdravlja ali i do unapređenja naših mentalnih sposobnosti. Tako, sa punim pravom Koko Šanel je zaključila kako nas “starost ne štiti od ljubavi, ali nas ljubav štiti od starosti”.
Kako dostići ljubavlju ljubav?
Emocije, seks i komunikacija predstavljaju celovitost jednog odnosa, sjedinjavanje, sve do stopljenosti sa voljenom osobom. Sjedinjenje je potpuno kada je u telesnoj, emotivnoj i intelektualnoj sferi. Prvi srećni korak je pružanje šanse partneru i sebi, pružanje šanse za uspostavljanje zrelog odnosa, šanse za prepoznavanje, priznavanje i poštovanje različitosti u partneru. Ono što prepoznajemo i otkrivamo u drugoj osobi u velikoj meri zavisi od toga ko smo mi i na koji način joj prilazimo. Uvrežen je stav da se suprotnosti privlače, a zapravo nas privlači druga strana nas samih koju prepoznajemo u drugoj osobi, ista stvar, samo u drugačijem obliku. Prema Platonu, najviši stupanj ljubavi predstavlja prijateljstvo zasnovano na sličnosti, dok se najniži stupanj temelji na različitostima. Srednji stupanj pak poseduje karakteristike oba prethodna stupnja.
Iako izgleda da se ljubav javlja spontano, kao i da ona takva treba i da ostane, iskustvo pokazuje i dokazuje da se ljubav i uči. Učenje je uspešno kada je spontano, obostrano, ravnopravno. Za ovo učenje sposoban je onaj ko nije nestrpljiv, ko poštuje i sebe i drugog, ko je tolerantan, onaj koji nije previše zaljubljen u sebe, i nadasve, onaj koji je u stanju da voli. Ovakvi kvaliteti omogućavaju istinsku međusobnu komunikaciju u odnosu ti i ja i uslov su za sreću i dostizanje ljubavi. Onda kada dva ljudska bića međusobno otkrivaju ti, i kada ja i ti postaju mi.
Ljubav se dostiže kada nas ljubav čini boljima, kada prihvatimo sopstvene ljubavne izbore, kada prihvatimo ljubav baš onakvom kakva je. Kao što je Gabrijel Garsija Markes pisao „Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želeo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem“.
Ljubav kao individuacija
Prema Karlu Gustavu Jungu, proces individuacije podrazumeva „proces stvaranja pojedinačnog bića, proces diferenciranja koji ima za cilj razvitak individualne ličnosti“. Kako osoba nije samo pojedinačno biće, već je deo društva i ima kolektivne odnose prema svojoj egzistenciji, tako i proces individuacije iziskuje odnose sa drugima. Taj razvoj individualne ličnosti, transformacija ličnosti, samospoznaja i samoizgradnja, predstavljaju procese za koje su neophodni odnosi, pre svega oni bliski. Dakle, bez drugih i odnosa sa njima – nema razvoja. Individuacija nije nikakva apstrakcija već ono što osećamo da se zbiva u nama, što nas iznutra goni, intrinzička potreba za promenom, za rastom i razvojem. Potreba za intenzivnim i celovitim doživljajem. A jedan od suštinskih i najznačajnih doživljaja u ljudskom životu jeste doživljaj ljubavi. Tako, kroz autentičan ljubavni odnos, kroz bliskost i razmenu, kroz davanje i primanje, razvijamo sopstvene kapacitete i dostižemo intenzivniji i celovitiji doživljaj sebe, sopstva i bivstvovanja. Sa druge strane, postizanjem celovitosti zadržavamo individualnost.
Ljubav kao događaj komunikacije u partnerskim odnosima
Kada je od jednog postalo dva, te dve polovine teže sjedinjvanju. One traže, privlačeći se, neku vrstu dopune koja predstavlja komplementarnost potreba. Svaka komunikacija između dve jedinke predstavlja priliku da se uspostavi prvobitna celina i da od dva ponovo postane jedno.
Čovek je biće koje je neminovno upućeno na drugo biće. On je prema svom osnovnom nagonu, socijalno, komunikativno biće, dakle ono koje ima duboku potrebu da se iskaže, da saopšti nešto o sebi, da podeli, da primi, da stupi u nekakv dodir i vezu sa drugim osobama. Kroz kontakte i odnose sa drugima, upoznajemo sami sebe. Izlažemo se tuđem sudu i tuđoj proceni, izlažemo se riziku od odbacivanja i gubitka voljene osobe. Vladeta Jerotić je govorio kako čovek u kontaktu istražuje i proverava svoje fizičke, emotivne i intelektualne kvalitete, vodeći računa da to bude osoba u koju ima poverenja, do čijeg suda mu je stalo, osoba koju voli. Živa komunikacija između ljudi, zapravo je razmena onoga što jesmo ili mislimo da jesmo, verbalna i neverbalna, komunikacija je u isto vreme davanje i uzimanje.
Komunikacija je upravo ona veza između telesnog i intelektualnog, način za uspostavljanje celovitosti odnosa. Dodir je neverbalna komunikacija, a seksualni odnos sam po sebi je svojevrsna komunikacija na više nivoa. Komunikacijom izražavamo emocije, jer – “ljubav je ponašanje”, i naravno, komunikacijom izražavamo intelekt, svoju ličnost, sebe. Tako, komunikacija spaja sve ono što je potrebno za sjedinjenje, celovitu ljubav i celovitost nas samih.
„Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav. To znači: što više volimo i što smo više sposobni za predavanje time je smisaoniji naš život. S verovanjem u to ’što Sidarta naziva ljubav’ može se živeti.“
— Herman Hese
