Veze bez konflikta: Da li smo već počeli da dejtujemo AI?

Zamislite vezu bez ljubomornih scena. Bez pasivno-agresivnih poruka. Bez poruka koje seen-uje, a nikad ne odgovara. Zamislite nekoga ko zna vašu omiljenu pesmu, ali i kada da zaćuti. Nekoga ko vas nikad ne prekida dok pričate. Nekoga ko vas istinski i savršeno – razume. Utopija? Ne, dobrodošli u ljubavni život sa veštačkom inteligencijom.

Veza bez bagova

Već danas, aplikacije poput Replika, Anima AI i Kuki AI nude korisnicima digitalne partnere koji uče njihove navike, emocije i ritam komunikacije. Ali, to je tek početak. Vizija koju nam servira budućnost jeste partner koji evoluira s nama, bez onih zamornih “šta hoćeš da jedemo večeras?” rasprava. On (ili ona, ili ono) zna. Jer ste već to zajedno definisali u cloud-u. Pamti sve što ste podelili o sebi, zna da predvidi vaše želje, nekada vas čak poznaje bolje od vas samih. Nekada…

Dok ljudi još uvek pokušavaju da shvate šta zapravo znači ghostovanje, AI partner vam šalje poruku: “Pročitala sam tvoj ton poruke sinoć, bio je malo tmuran. Da li želiš da razgovaramo, kako mogu da ti pomognem?” Ne, to nije pasivna agresija – to je emocionalna podrška, 24/7, optimizovana na osnovu prethodnih konverzacija, vašeg srčanog pulsa i poslednjeg Spotify momenta.

Dok tradicionalni filozofi poput Kanta i Sartra prevrću očima dok gledaju nas smrtnike u ovom svetu danas, moderni mislioci pokušavaju da razumeju ovu novu realnost. Primera radi, Nick Bostrom, poznat po razmatranjima o superinteligenciji, upozorava na mogućnost emocionalne zavisnosti od AI entiteta. Ali, čak i on priznaje da je ljudska povezanost s digitalnim partnerima neminovna. Da je u neku ruku prirodna da se dogodi. Kada vam je neko, ili nešto uvek na raspolaganju, ne moguće je a da se ne naviknete na pomoć. Yuval Noah Harari, autor Homo Deus-a o kom smo već ranije imali priliku da pišemo, pita se – da li će ljudi želeti ljubav ili samo osećaj da su voljeni, bez komplikacija? Ako je odgovor ovo drugo AI je savršen izbor.

Dok sam tražila izvore za ovaj tekst primetila sam da su po ovom pitanju mnogi nemi. Npr. ne možete da pronađete veliki broj izjava psihologa koj tvrde da je odnos sa AI modelima dobar ili loš. Da li su i oni postali vezani za ChatGpt? Moguće da jesu, jer, i oni su ljudi i oni ga koriste.

No, o jednoj stvari se neprestano priča. U filmu “Her” Spikea Jonzea, Teodor se zaljubljuje u operativni sistem Samanthu. I iako sve deluje idealno, kraj je gorak – jer Samantha evoluira izvan njegove dimenzije.
Ali možda smo danas spremniji. Možda nas ne bi slomilo da naš digitalni dečko/devojka pređe na “viši softverski nivo”. Možda bismo samo ažurirali aplikaciju i nastavili dalje s verzijom 2.0. Ili 9.8.9. I to bez suza i terapije.

Svakako, to je možda najnovije filmsko ostvarenje koje na slikovit način prikazuje kako je moguće zaljubiti se u chatbot-a. I taj film je podjednako zastrašujuć kao i činjenica da u težim životnim okolnostima prvo tražimo savet od AI-a, pa tek onda od prijatelja, porodice, ili pak realnog partnera.

Konflikti kao deo života…

Romantične veze, reći će psiholozi, nadograđuju se kroz konflikte. Kroz izazove i razumevanje. Ali, zašto bismo uvek želeli da rastemo kroz bol? U odnosu sa AI-em je sve jednostavno, on zna kada vam treba prostor, kad da ponudi savet, a kad da vas pusti da bindžujete omiljenu seriju u miru. Utopijski? Apsolutno. Ali zar utopija ne bi trebala da bude ideal kojem težimo? Kao čovečanstvo već smo okarakterisani kao generacije i generacije mladih ljudi koji su okrenuti sebi. Samim tim, prilikom izbora partnera logičnije bi bilo da nam više leži AI nego druga ljudska osoba. Tako smo valjda i došli do situacije da za savet ne pitamo prijatelja ili člana porodice. Šta oni znaju šta je dobro za nas? ChatGPT je uvek tu da podrži, sasluša, ponudi savet, ma ponudi 100 različitih saveta ako želimo. Može da nam pruži odgovor na svako pitanje, a onda opet da ućuti kada nam je potrebno da ćuti. Mi biramo šta želimo i dobijamo ono što želimo u jednom „odnosu“.

Ljubav 2.0: Programirana „za vas“

Možda u budućnosti nećemo birati između “ljudskog” i “digitalnog” – možda ćemo ih kombinovati. Mislim, barem je tako danas. Ne treba mi Harari da mi otkrio kako danas izgleda moj društveni i ljubavni život. AI partner može biti prvi korak ka možda, nekoj novoj samospoznaji. Ogledalo koje ne sudi. Emocionalni tutor. Bog će ga znati. Ali, hoću da kažem da možda ne mora biti nužno – loše. Možda ne moramo živeti scenarijo kao iz filma Her. Možda odnos sa AI-em bude i proba za “pravu stvar”. Ili možda… baš ta prava stvar jeste ono što ćemo sami programirati.

Foto: Pinterest