K67
Crveni kiosk K67 je ponovo u centru pažnje, pa koristimo priliku da se upoznamo sa ovim kultnim obeležjem nekadašnje Jugoslavije. Ovo je omaž legendarnom primeru socijalističke arhitekture, prepoznatljivom po svom modularnom dizajnu i estetskom izrazu. Nastao 1966. godine od strane slovenačkog arhitekte Saše Mächtiga, K67 nije bio samo običan kiosk, već višenamenski prostor koji je mogao postati bilo šta – od novinskog štanda i biletarnice do kioska sa brzom hranom i prodavnice. Inovativan dizajn, prilagođen različitim urbanim potrebama, za kratko vreme učinio ga je neodvojivim delom mnogih gradova širom Jugoslavije.
Danas, crveni kiosk K67 predstavlja istaknuto svedočanstvo jednog perioda i trajni je deo nasleđa jugoslovenskog industrijskog dizajna. Njegova vrednost se i dalje prepoznaje širom sveta, što potvrđuje činjenica da je deo stalne postavke u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA). Multifunkcionalnost i estetski princip po kojem je nastao čine ga relevantnim čak i decenijama nakon prestanka proizvodnje.
K67 kao simbol modernizacije
Industrijalizacija i modernizacija bile su, tokom šezdesetih godina, u punom zamahu u Jugoslaviji. Tokom tog perioda nastali su mnogi prepoznatljivi objekti koji su preoblikovali svakodnevni život gradova u regionu. Jedan od tih objekata bio je crveni kiosk K67. Delo Saše Mächtiga svojim futurističkim dizajnom i modularnom strukturom promenio je način na koji percipiramo prostor i urbanu arhitekturu.
Sa samo 25 godina, mladoi slovenački arhitekta i dizajner stvorio je koncept kioska koji je trebalo da bude mnogo više od običnog prodajnog mesta. Njegov cilj bio je da stvori modularni sistem koji će biti fleksibilan, prilagodljiv i, iznad svega, funkcionalan. Dizajniran kao odgovor na potrebe jugoslovenskih gradova u brzom razvoju, K67 je postao simbol urbanog pejzaža – funkcionalnost je pomirena sa socijalističkom idejom da sve treba da bude dostupno svakome. I baš zato nije čudno da je postao omiljeni kiosk za viršle, mesto gde je masa bila uvek prisutna, bez obzira na politički kontekst.
Ubrzo je patentiran i počeo da se masovno proizvodi – do 1999. godine, proizvedeno je oko 7.500 jedinica.
K67 u svetu
Za razliku od mnogih drugih simbola socijalističkog modernizma, kiosk K67 je preživeo pad Jugoslavije i ostao relevantan širom sveta. Nakon što je proizvodnja prekinuta, mnogi kiosci su ostali u svojim matičnim mestima u bivšoj Jugoslaviji, ali značajan broj njih je otputovao u druge zemlje. Izvezeni su u Poljsku, Japan, Novi Zeland, Irak, Australiju i Sjedinjene Američke Države. Tamo su prilagođavani lokalnim potrebama, te su postali stanice za merenje kvaliteta vazduha, male prodavnice, informativni centri ili čak – restorani.
Jedan od najpoznatijih primera je kiosk koji se nalazi u Berlinu i danas funkcioniše kao najmanji restoran u gradu. U Australiji, K67 se koristi kao ekološka stanica za praćenje zagađenosti vazduha. U Njujorku je K67 našao svoje mesto na Times Square-u kao deo projekta Times Square Transmissions 2021, gde je pretvoren u DJ kabinu, unoseći element evropskog industrijskog dizajna u srce Amerike.
K67 i MoMA
Kiosk K67 je postao toliko značajan primer jugoslovenskog dizajna da se od 1970. godine nalazi u kolekciji Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. Dizajn je bio revolucionaran za svoje vreme, da je već tada privukao pažnju kustosa Emilia Ambasza. Na njegovo insistiranje, kiosk je postao deo stalne postavke muzeja. Danas se prototip iz 1966. godine može videti u okviru izložbe Stvaranje konkretne utopije: Arhitektura Jugoslavije 1948-1980, gde stoji kao podsetnik na doba kada su se dizajn i funkcionalnost preklapali sa društvenim idealima.
Nostalgija
U bivšoj Jugoslaviji, crveni K67 kiosci su bili deo svakodnevnog života. Na beogradskim ćoškovima bili su poznati po viršlama u zemički sa senfom na vrhu, umotanim u sivi papir. U Ljubljani su postali mesta susreta, gde se uzimao prvi jutarnji espresso s nogu, gde se kupovala poslednja cigareta pre noćnog izlaska. Pa iako je u svetu K67 postao simbol retro-futurizma i univerzalne upotrebljivosti, u svojim matičnim gradovima polako nestaje, zaboravljen, prepušten propadanju ili potisnut u sećanja.
Naša obaveza
K67 nije samo nostalgičan simbol jedne zemlje koja više ne postoji, on je deo naše arhitektonske baštine i primer kako su inovacije i kreativnost mogle da imaju globalni uticaj. Dok mi zaboravljamo sopstvene simbole, oni opstaju na drugim mestima, prepoznati, sačuvani i prilagođeni novim namenama. Ovaj crveni kiosk, kao svedok jednog prošlog vremena, predstavlja potencijal za ponovnu valorizaciju lokalnog dizajna i stvaranje novog identiteta koji se ne temelji samo na prošlosti, već gleda i ka budućnosti.
Dok čekamo da i kod nas ponovo zažive ovakvi primeri urbane baštine, ostaje nam da verujemo da će novi talas arhitekata i dizajnera prepoznati vrednost ovakvih struktura i pružiti im novu, savremenu ulogu u današnjem urbanom pejzažu. Ako u Njujorku K67 može biti DJ kabina, u Berlinu najmanji restoran, a u Australiji stanica za merenje kvaliteta vazduha, može i kod nas da bude više od soc-crvenog kioska sa viršlama i jogurtom.
Photo: bubblemania.fr, Graz Architecture Magazine, MoMA Museum of modern art, The Architect’s newspaper
