Sedim i zurim u prazno. Ne znam tačno koliko je sati.
Vreme prolazi u brzini koju ne mogu da obuzdam. Pomislim, kako je brzo prošlo, sve, pa i to zurenje u prazno. Zatim, poželim da imam moć da usporim vreme.
I šta znači „usporiti“? Znate ono kad vam neko kaže: kad sam sa tobom vreme kao da stane. Kao. Mislim, da li možemo zaista promeniti odnos prema vremenu, ili smo samo zarobljenici mišljenja kako bi to bilo idealno.
Sopstvena nesposobnost da se uklopimo u ritam života čini da se neretko osećamo nesposobnima, ili pak da činimo sve kako bismo bili što brži, produktivniji, bolji. Mislim da je u tome srž problema, mislim, zapravo, ono što nas odvaja od stvarne vrednosti, od trenutka, od toga da li će vreme da nam teče brzo ili sporo. Što više želimo, što više postižemo, to nam vreme brže prolazi. Momenat u kom zastanemo, dani u kojima ne idemo nigde, ništa se specijalno ne dešava (tkzv. besciljno lutanje) dovodi do toga da usporimo vreme. Festina lente nije za dž najpoznatiji oksimoron…
Zaboravljamo da nam je istinska vrednost života u tome da svesno doživimo ono što imamo u rukama.
Prisetite se, kada vam je vreme stalo? Moje misli idu na detinjstvo, na sate provedene u mirnim razgovorima, na trenutke kada smo se smeštali u travu, gledali u nebo, i čudili se svetu, trenuci kada sam se zaljubljivala, ali i odljubljivala. E, tada nije bilo potrebe da se žuri (čitaj: beži).
Nismo brojali sekunde, ali smo intenzivno osećali svu težinu svake. Prokletsvo je to što stalno jurimo, znajući da nas na kraju ništa ne čeka. U smislu, da li ćemo dozvoliti sebi da živimo sadašnji trenutak, ili ćemo se uvek zagledati u ono što dolazi?
Znam da se možda čini kao luksuz, „uzmi uspori“ – ali šta ako je upravo to stvarno neophodno?
OPSESIJA KAO IZJEDAČ VREMENA
Možda je ključ u tome da ne budemo opsednuti zadacima, nego da svesno ulazimo u svaki trenutak sa punom pažnjom. Jer, istinski živeti je zapravo umetnost usmeriti se na sadašnjost.
Naravno, ne znači da treba da ignorišemo obaveze i odgovornosti, naprotiv. To znači da trebamo pronaći prostor za tišinu, za pauze koje ne moraju biti samo fizičke u kojima se nalazi suština. Prostor u kojem ne razmišljamo o prošlosti ili o budućnosti, nego samo dopuštamo sebi da budemo prisutni.
U tom smirenju nalazim odgovore na pitanje koje često sebi postavljam: kako se boriti sa ubrzanim svetom koji nas stalno gura? Odgovor nije u tome da ga se borimo, nego da ga „usporimo“ u sebi, sa sobom.
Možda je, na kraju, vreme samo našim očima oblikovano. Kao produkt naših misli, naših strahova i želja. U njegovoj suštini, ono ne postoji samo kao neprekidni tok sekundi i minuta, već kao iluzija koju stvaramo iz svakodnevnih uverenja i navika.
Ako bi nas bilo moguće osloboditi ove iluzije, shvatili bismo da je pravi ključ usporavanja vremena u pomirenju sa samim sobom. Tada, u toj ravnoteži, ne bi postojali ni prošlost ni budućnost, samo „sada“ koje postoji, u kojem vreme ne proticsava, već se potpuno usmerava na iskustvo života.
Foto: Pinterest