MLAD MESEC U JARCU: Vreme je za obnavljanje (starih) lekcija

Možda se u vama već desila neka magija i duboka integracija jer ste doživeli to sveto alhemijsko venčanje, hieros gamos, sveto jedinstvo muškog i ženskog principa u sebi. Ako još nije, zapamtite da Kosmos uvek i iznova nam daje nove šanse. Ovog puta, prvi mladi mesec ove godine, dešava se u Jarcu, 18. januara, baš na pravoslavni praznik Bogojavljenje, i baš na stepenu egzaltacije Marsa, 28* stepenu. Ovaj mladi Mesec je u najboljim i najharmoničnijim mogućim aspektima sa svim transcedentalnim planetama, uključujući sekstil sa Neptunom i Saturnom sa poslednjih stepeni Riba, kao i trigonom sa Uranom iz Bika. Ovi sveti neksusi su čvorišta, ali i poveznica prošlosti i budućnosti. Poveznica starog i novog. Kosmos pre zatvaranja dugih cilusa, želi da se setimo prethodnog ciklusa i Uranom određenih prethodnih 7 godina i Neptunovog ciklusa od 14 godina i Saturnovog od 29.5 godina, i da nađemo najmanje zajedničke sadržilace svih karmičkih lekcija, pre nego što krenemo u novo. Ono novo, o kojem peva i Konstrakta „nešto novo, brže, jače, više“, koje zaista ne samo što nije, nego „evo sa’će“ (već sa ulaskom Neptuna u Ovna, 26. januara, pa Saturna u Ovna, 14. februara, ili Urana u Blizance, 26 aprila, u zavisnosti šta vas „radi“ i šta pokreće natalni horoksop).

SETI SE MALE/OG SEBE

Možda niste od svih ovih datuma uspeli da upijete ključnu reč „setimo“. Da se setimo i svih prethodnih lekcija, svih uspona i padova i svih iskušenja i svih seta i tuga, ali i svih uspeha i radosti, svih svečanosti, i svih rana i isceljenja. Jedna duboka retrospektiva, revizija i rezimiranje prošlog, pre proglašenja osvajanja novih horizonata. Ovo sećanje može da ide sve do momenta pune autentičnosti i čistote našeg bića, spoznaje ko smo pre nego što smo postali društveno uslovljeni, pre nego što smo naučili da sumnjamo, da budemo nesigurni i da je normalno svakodnevno se odricati slobode, da se setimo tog bića, pre svih uslovljenosti, koje je bilo u potpunoj svesti, genijalno, neočišćeno ljudskim očekivanjima. Da se setimo kako volimo i šta je za nas ljubav, pre nego što smo pomešali saosećajnost i preuzimanje tuge, davanje i iznudu, ljubav i bol, ljubav i ucenu, ljubav i vezanost, ljubav i dužnost ili ljubav i dramu, ljubav i žrtvu. Ono što naš um možda sad ne razume, jeste da treba da se seti i svoje davno, na nivou duše planirane budućnosti, jer iz večnog sad momenta, mi možemo da uđemo i provirimo, u tišini svog srca, i u te svete planove, zavete i ugovore duše, koje smo nekad dobrovoljno zapisali u svojim Akaškim spisima, a koji se još nisu obznanili. Zato je tu ova Bogojavljenska noć, da nas uz ovaj supermoćan mesec inicira u te buduće ja, opasane svetim poklonima (poput onih Hermesovih krilatih sandala za putovanja između svetova, jer je i Merkur uključen u ovu igranku u znaku Jarca) i supermoćima duboke pronicljivosti i vrhunske prozorljivosti, gde se mistične, magične pukotine u prolazima između prošlosti i budućnosti lakše naziru i nagoveštavaju kao kroz koprenu, kao što uzročno-posledičnosti sad poprimaju svoju paradoksalno obrnutu zakonomernost, gde od posledica i ishoda, spoznajemo i sećamo se pravih uzroka svega, naših motiva, drajvova, pa i uzroka (razloga) svog postanja, u kojem leži ili neostvarena želja, dug ili nedotaknuta svrha. Ukratko, kao da nam je u ovo vučije vreme, jasno i gde zeka pije vodicu i u kom grmu leži zec, zvali to duhovna eureka, epifanija, aha momenat, prosvetljenje ili samo da se aktivirala mudrost Jarca posle hiljade i hiljade životnih padova, oguljenih kolena i slomljenih srca, pa sad možemo i znamo da napravimo manual i instrukcije kako ni slučajno ne treba, koje nam niko nije dao na početku puta, pa smo saznali na teži način. Odjednom smo svi naknado pametni, kao kad nam najbolji argument u svađi dođe, kad je svađa već prošla, i kažemo „kako se samo nisam setio da kažem to“.

Ako znate da i najmanja želja srca koju imamo u telu, bilo da okusimo još jednom sveže jagode ili onaj šampanjac, ili nečiji poljubac ili dodir na bedrima, može da nas vrati u novu inkarnaciju kako bismo dobili priliku kroz čitav novi život da to iskusimo u potpunosti, zar ne mislite da je stoga Kosmosu veoma termodinamički isplativo da vam ispuni ama sve želje, baš u ovoj inkarnaciji. Jer je Kosmosu najveća želja da se vama ispune sve želje, ali da kroz to naučite i karmičke lekcije. Zato vam daje toliko prilika za nove i nove želje, ali ne one iz uma ili pohlepe, nego one iz srca (kaže hoponopono, sve želje srca se ispunjavaju), a još prošlog mladog meseca trebalo je da naučimo da ih razlikujemo, vidi ovde). Zato što Kosmosu nije bitno šta ćete postići i koliko ćete biti uspešni (jer vi birate svoju definiciju uspeha), nego mu je bitnog kakvog srca će vas zateći na tom tronu uspeha, da li zahvalne ili pohlepne za još, i ko ćete postati na tom putu ka uspehu. Jer kaže i Dalaj Lama „Planeti ne treba više ambicioznih i uspešnih ljudi. Planeti očajnički treba više mirotvoraca, iscelitelja, obnovilaca, pripovedača i svih ljudi koji znaju da vole.“ Zato sad mnogi na kraju svih pomenutih ciklusa, mogu zateći sebe na samom vrhu planine (Jarac), polupromrzle od hladnih emocija, usamljene i uplašene, kako zovu spasilački „helihopter“ da ih evakuiše sa sopstvenog vrha.

Taj helikopter može biti i samosabotaža, koja je često naša spasilačka služba, bez istaknutog znaka za emergency na reveru, koja nas vraća nama i vraća u poniznost.

PODVLČENJE CRTE I PLAĆANJE CEHA

I zato baš na ovaj mladi mesec u Jarcu, pre nego se sve planete premeste u futuristički znak Vodolije, Kosmos želi da poravna račune i uravnoteži tasove karme i darme. Pre fajronta, Kosmos časti poslednju turu na njegov račun, pre nego što ispostavi račun i podvuče karmičku crtu za sve iz prethodnih ciklusa i perioda. Zato pre kraja žurke, naručite onu posebnu pesmu. Baš za Bogojavljensku noć, onu najskuplju, onu koja zatvara plesni podijum, pre nekog novog aftera (jer after je u Vodoliji, što bi rekla Konstra „Budućnost je starenje“, jer je Saturn ipak suvladar Vodolije). Mlad Mesec u Jarcu nas podseća da je došlo vreme da se uozbiljmo i da kao posle neke lude žurke dolazi vreme da se plati ceh i da je sad vreme da se presaberemo i vidimo sta smo sve “popili”, ali i da sračunamo sta smo sve u nehatu i hiru, “polomili”.

Ovde najpre pričam figurativno, jer je ovo vreme otrežnjivanja i vraćanja u možda čak i malo surovu realnost.

Kad su emotivni bilansi i računi u pitanju, sada možemo videti da je neko u odnosu bio dosta proračunat i da je odnos možda bio pre neka razmena, transakcija, obostrani interes, nego li izistinska ljubav, ali i da uhvatimo sebe kako cepidlačimo i kako svaku emociju brojimo i pabirčimo kao sitan novac. Emocije se baš sada daju sitno i na kašičicu, oprezno i u strahu da se ne daj bože koje ”volim te” viška ili zagrljaj, ne omakne i u deljenju ne pretera i ne rasipa. Postajemo svesni da smo i sami emotivna stipsica, škrtica ili da imamo posla sa istom. Zato seti se masterminda, gospodina Mike Antića kad kaže „Život treba da živiš kao da je jedna velika novčanica koju odmah treba celu da potrošiš, da je ne sitniš… Jer za sitniš ne možeš ništa da kupiš…“

Jer predugo smo bili oprezni u davanju sebe, jer su se bila probudila sećanja kad smo bili emotivno razoreni, opljačkani, ma opelješeni, kad su nas prevarili, razočarali, izdali, preveli žedne preko vode i ranili na najtananijim mestima i to na najsuroviji način. I sada dodajemo u našu supu emocija, preko neophodan oprez, kao neki obavezan začin u ogromnim količinama, posle koga nam je sama čorba života presela i postala il previše gorka il slana, da je kušamo sa nekim moranjem, koje nam odavno više ne prija. Kao da „duvamo u ‘ladne čorbe” koje koliko god da podgrejemo ostaju onako bljutavo mlake… Ili nam više ništa nema ukus, jer smo već davno ispekli i jezik i srce… I evo, kad pomislimo na to i sad nas peče. A tako smo se samo želeli dati i tako smo lepo i posvećeno, a lako voleli. A kako smo samo fasovali. I tada smo se zakleli da nećemo biti više tako ludi i naivni i da moramo da to sprečimo da ikada više budemo toliko povređeni, te smo se zatvorili, ma preventivno zakopali, živi. Zalupili smo sva vrata i prozore. Ogradili smo se. Podigli smo zid. Kineski. Ma izgradili smo planinu. I između sebe i te osobe, ali i između sebe i svog sopstvenog srca. Odvojili smo se od svake nade da možemo da imamo poverenje u ljubavi i da smemo da se prepustimo. Da se opustimo. Ostali smo u grču. Nemi. Blokirani. Paralizovani. Pokisli. I sad nam je đavo kriv što dok stojimo tako u senci sopstvene planine izgovora da sebi ne dozvolimo ljubav, zebemo od emotivne hladnoće. Ježimo se.

Jer unutar nas je fucking freezing (zato što je Mesec u Jarcu u svom izgonu). Cold heart baby.

Ako se išta od ovih teških osećanja trenutno vrzma u vašem srcu, to je nastalo pod uticajem Venere u Jarcu (ovde), kojoj je tako teško da otpusti, te imamo samo par dana za duboki reset, da otpustimo sve staro i sva zameranja, i setimo se da iako je možda i bolelo, da bismo uvek iznova i iznova opet isto, jer je to iskustvo ljubavi ipak bilo nešto najvrednije što nosimo odavde (Pogedaj film “Eternal sunshine of the spotless mind”).

JER AFTER JE U VODOLIJI, ŠTA NOSI VODOLIJSKI STELIJUM

Jer tananana Venera već 17. januara ulazi u znak Vodolije (naširoko ovde) i odmah 20. januara pravi konjunkciju sa bogom podzemlja Plutonom (čitajte isto tamo), isti dan kad i Merkur i Sunce uđu u sazvežđe Vodolije, gde će im se i Mars pridružiti 23. januara. Ovo može da bude opasna žurka, jer u sazvežđu Vodolije je party najbolji i svi bude u sebi party manijaka i party animal pod motom „work hard, party harder“. Ovaj stelijum, posle dugog suzdržavanja i nasilnog bivanja finim, može probuditi ogroman bunt, revolt i revoluciju u nama da poželimo da podivljamo. I ne samo da ćemo podivljati, nego ćemo i dozvoliti sebi sve što smo sami etiketirali kao nedopustivo. Ne samo zato što „little party never killed no body“, nego zato što „its my party and I cry if I want to, I die if I want to“.

Stiže nam veoma intenzivan peiod i vreme da otkačimo „do ludila“, sve do solarne eklipse u Voodoliji 17. februara.

Da potpuno redefinišemo svoju definiciju slobode, sve dok ne dođemo da je za nas najviše definicija ljubavi upravo sloboda. Da se setimo one predivne rečenice iz obavezne lektire svih duhovnih radnika i sve odrasle dece Lek od breskvinog lišća gde kaže „Slobda je kad mogu sve što hoću, a ja izaberem ono što najviše volim“. I to je taj put (r)evolucije duše, gde spoznajemo da smo sami bili svoj najveći tamničar i da je kavez oduvek bio ne metalan, nego mentalan. Otuda mi postajemo svoji oslobodioci. Oni koji presecaju sve svoje lance, na najautentičniji način i rađaju se ponovo u slobodi, kršteni i okađeni, pokršteni sopstvenim dopuštanjima.

Baš kako kaže Beyonce:

„Freedom, cut me loose / I break chains all by myself
 / Won’t let my freedom rot in hell
 / Hey! I’mma keep running
 / Cause a winner don’t quit on themselves”

Zato tog 18. januara, na Bogojavljensku noć, na ultramagični mlad mesec u Jarcu, poželi tu želju oslobođenja od svoje prošlosti, i potpunog ponovnog rođena u slobodi. Jer se sva nova vrata otvaraju, onda kad pokucamo na ta unutrašnja. I da, otkriću vam tajnu, je l znate zašto se želje nastale u trenu pada zvezde padalice ili prelaska u Bogojavljensku noć uvek ostvaruju ? Zato što Kosmos zna da ako vi u tom mikro deliću sekunde uvek možete da se setite te najvažnije želje, znači da ste se vi potpuno saživeli sa željom, da ste srasli sa tom željom, postali jedno sa njom, oželjili ste se, inkarnirali da je ostvarite, spoznali da je u toj želji i vaša svrha, i onda vaša želja za Kosmos postaje zapovest. Jer se nebo otvori, i celo nebo zapeva “Neka tako bude”. Jer čuda su jezik kosmosa, a vi sad razumete taj jezik. Kroz nezaustavljivi talas zahvalnosti u srcu koji tada bude zatrepereo, znaćete da je sve uslišeno, sve rešeno i ostvareno, jer Bog se javi, vaistinu se javi.

Fotografije: Pexels