Povezano
Automobili su crni ili sivi, novi stanovi bež, telefoni metalik, a Pantone je za boju 2026. izabrao – belu. Kako smo od vremena kada je boja u arhitekturi bile sredstvo identiteta i komunikacije stigli do sveta u kojem se neutralnost gotovo automatski poistovećuje sa dobrim ukusom? I zašto stan u Beogradu danas može da izgleda gotovo identično onom u Kopenhagenu, Londonu ili na Baliju?
Pogledajte sledeći put parking dok prolazite ulicom. Zatim neku novu stambenu zgradu, izlog prodavnice tehnike ili deset oglasa za renovirane stanove. Biće ponekog izuzetka, ali dominantna paleta verovatno će izgledati ovako: bela, crna, siva, bež i nekoliko nijansi između, koje smo poslednjih godina naučili da zovemo greige, taupe, stone, sand ili off-white. Kao da boju nismo potpuno izbacili iz dizajna, već smo joj postepeno smanjivali zasićenost sve dok čak ni bela više nije odsustvo boje, već trend. To poslednje nije samo način govora.
Pantone je za boju 2026. proglasio Cloud Dancer, meku belu nijansu koju opisuje kroz ideje smirenosti, jednostavnosti, tišine i „vizuelne čistoće“. Izbor sam po sebi nije problematičan, ali gotovo savršeno govori o trenutku u kojem se nalazimo: čak je i institucija čiji je posao da svake godine izdvoji jednu boju stigla do bele.
Jedan od zanimljivijih pokušaja da se to izmeri nastao je sasvim slučajno u muzeju. Istraživači Science Museum Group analizirali su pomoću kompjuterskog vida više od 7.000 fotografija svakodnevnih predmeta iz 21 kategorije njihove zbirke, od kućnih aparata i telefona do fotografskih uređaja i satova. Rezultati su sugerisali da su predmeti tokom poslednja dva veka postajali nešto sivlji, ali i geometrijski jednostavniji. To nije univerzalna studija celokupnog dizajna niti dokaz da je čovek sistematski odlučio da se odrekne boje; uzorak je ograničen muzejskom zbirkom. Ipak, zanimljivo je koliko se rezultat poklapa sa onim što svakodnevno vidimo oko sebe.
Promenili su se materijali, industrijska proizvodnja i sami predmeti koje koristimo. Drvena komoda, keramički bokal i emajlirani frižider ustupili su deo prostora staklu, aluminijumu, čeliku i crnoj plastici. Tehnologija je pritom proizvela veoma specifičnu estetiku prestiža: telefon koji želi da izgleda „ozbiljno“ najčešće je crn, siv ili metalik, laptop srebrn, televizor praktično crni pravougaonik.
Paradoks je u tome što se istovremeno dogodilo nešto potpuno suprotno na ekranima tih uređaja. Fizički svet postajao je neutralniji dok je digitalni postajao eksplozivno šaren. Fotografije, aplikacije, video, reklame i društvene mreže nude nam neprekidan tok intenzivnih slika, dok predmeti kroz koje ih gledamo pokušavaju da vizuelno nestanu.
Možda boja u arhitekturi nije nestala. Možda smo je samo preselili.
Koje je boje antika?
Jedan deo problema seže mnogo dalje od Instagrama i clean girl enterijera. Kada zamišljamo grčku i rimsku arhitekturu, zamišljamo belinu mermera. Taj vizuelni kod toliko je duboko usađen da nam rekonstrukcije antičkih skulptura sa crvenim usnama, tamnom kosom, plavim detaljima i intenzivno obojenom odećom i danas mogu izgledati gotovo pogrešno.
Samo što je pogrešna upravo naša predstava. Antičke skulpture i građevine bile su često polihromne. Pigmenti su tokom vekova nestajali zbog vremena, uslova čuvanja i čišćenja, ali savremene analize pronalaze njihove ostatke, dok pisani i vizuelni izvori potvrđuju da je bojenje skulpture bilo uobičajeno. Getty, između ostalih institucija, već godinama rekonstruiše tu izgubljenu boju antičkog sveta. Evropska fascinacija „čistim“ belim mermerom velikim delom je, dakle, naknadna konstrukcija. Renesansa, neoklasicizam i kasniji zapadni kanon povezali su odsustvo boje sa ozbiljnošću, racionalnošću i uzvišenošću. Boja je mnogo lakše završavala na strani dekorativnog, senzualnog, egzotičnog ili čak neukusnog.
I ta podela nikada nas sasvim nije napustila.
Ne možemo čak ni modernizam da okrivimo
Najlakše bi bilo uperiti prst u modernizam: bele kuće, beton, čiste linije, less is more. Međutim, jedan od ljudi koje najčešće povezujemo sa belim modernističkim volumenima, Le Korbizje, boju je smatrao arhitektonskim sredstvom dovoljno važnim da joj posveti sopstveni sistem. Njegova Polychromie architecturale iz 1931. obuhvatala je 43 nijanse, a 1959. dodao je još 20. Koristio je boju da vizuelno približava ili udaljava zidove, naglašava njihove funkcije i menja percepciju prostora.
Tu su i De Stijl, crvena, plava i žuta Polychromie architecturale arhitekture, intenzivne ružičaste, oker i plave površine Luisa Baragana, ar deko, postmodernizam, Hundertvaser. Čak ni dvadeseti vek, koji danas često pamtimo kao put prema beloj kutiji i sirovom betonu, nikada nije bio tako bezbojan kao njegova naknadno pojednostavljena verzija.
Postoji, međutim, mnogo banalniji razlog zbog kojeg je siva uspela tamo gde su mnogi dizajnerski pravci propali: bezbedna je. Kupite crvenu sofu i zauzeli ste stav. Kupite sivu i ostavili ste mogućnost da stav promenite kasnije. Zelena fasada dopadaće se nekome mnogo, a nekome nimalo. Bež može da ne oduševi gotovo nikoga, ali će teško nekoga potpuno odbiti. Ta logika posebno dobro odgovara svetu u kojem kuća više nije samo dom nego i nekretnina, automobil predmet preprodaje.
Neutralnost povećava broj ljudi koji mogu da zamisle sebe u prostoru upravo zato što se niko u njemu još nije previše jasno izrazio. The Washington Post je 2025. analizirao boje novijih i ponovo izgrađenih kuća u gradu i ustanovio da su u svim gradskim zonama među dominantnim izborima bile desaturisane nijanse. U delovima grada koji prolaze kroz intenzivnu gentrifikaciju, više od polovine analiziranih novih objekata bilo je belo, crno ili sivo. Autori nisu tvrdili da siva boja uzrokuje gentrifikaciju; pokazali su da ona može postati njen vizuelni marker.
Boja fasade može označavati identitet naselja isto koliko materijal ili arhitektonski stil. Kada raznobojne kuće, lokalni znakovi i specifični dekorativni kodovi počnu da se zamenjuju univerzalnim crno-belo-sivim jezikom „savremenog luksuza“, gubimo razliku između mesta.
Gde su nestale jugoslovenske kuhinje?
Danas enterijer bivše Jugoslavije sedamdesetih lako svodimo na nostalgični retro kliše: narandžaste kuhinje, braon i oker tonove, tapete sa krupnim šarama i obojenu plastiku. Međutim, iza toga je postojala ozbiljna kultura industrijskog dizajna. Istraživanja jugoslovenskog dizajna (kuhinja) pokazuju da je krajem šezdesetih bela, higijenski stroga modernistička kuhinja već gubila primat. Modeli poput Cocktail 68, koji je za Marles dizajnirala Bjala Leban, dolazili su u intenzivnim nijansama poput zasićene narandžaste i petrolej plave, uz sjajne površine i imitacije egzotičnog drveta. Narandžasta je vremenom postala toliko prepoznatljiva za Marles da su je preuzimali i drugi proizvođači.
Boja pritom nije pripadala samo enterijeru. Kiosk K67 Saše Janeza Mehtiga, patentiran 1967. i kasnije rasprostranjen širom Jugoslavije i Istočne Evrope, danas se toliko snažno pamti kao „crveni kiosk“ da je taj nadimak praktično postao deo njegovog identiteta, iako je proizvođen i u beloj, zelenoj, žutoj, narandžastoj i plavoj. Njegove jarke površine izdvajale su malu arhitekturu u gradskom prostoru, dok je modularna forma omogućavala da bude trafika, fast-food, turistički punkt, parking-kućica ili nešto sasvim drugo. Jedan primerak K67 danas je u kolekciji MoMA-e.
Kada je boja u arhitekturi postala rizik?
Danas luksuzni apartman u Beogradu, Londonu, Dubaiju ili na Baliju može izgledati kao da je nastao iz istog foldera inspiracije. Boja je problematična upravo zato što komunicira. U arhitekturi ona može da označi ulaz, naglasi konstrukciju, promeni doživljaj proporcije, usmeri kretanje ili jednostavno učini zgradu prepoznatljivom u gradu. Ne mora čak ni da bude dominantna: jedan crveni okvir prozora ili intenzivno plava površina mogu potpuno promeniti način na koji čitamo objekat.
Ideja da je boja tek dekoracija prilično je reduktivna. Ona je jedan od arhitektonskih materijala, samo bez težine zida, ali upravo zato zahteva odluku. Siva obećava da se neće sukobiti sa sofom koju još nismo kupili, ukusom budućeg vlasnika ili narednom sezonom. Boja ima karakter, a karakter podrazumeva mogućnost da se nekome ne dopadne. Možda je zato savremena monohromatska estetika manje priča o minimalizmu, a više o averziji prema riziku.
Rezultat je neobičan: pokušavajući da dizajniramo stvari koje nikome neće smetati, pravimo svet kojeg će se malo ko sećati. Bilo bi besmisleno završiti pozivom da svaku zgradu prefarbamo u roze, automobile ponovo napravimo narandžastim, a kuhinjske elemente žutim. Loše korišćena boja nije automatski bolja arhitektura od dobro osmišljene monohromatske.
Niti je neutralnost neprijatelj dizajna. Baraganove intenzivne boje funkcionišu upravo zato što ih okružuju tišina, senka i velike jednostavne površine. Kod Le Korbizjea boja nije nasumičan ornament, već instrument prostora. Problem nastaje onda kada neutralnost prestane da bude izbor i postane podrazumevana postavka.
Postoje naznake da smo se nje možda pomalo zasitili. Međutim, povratak boje neće početi od nove „boje godine“. Možda treba da počne od jednostavnijeg pitanja: zašto smo se toliko uplašili mogućnosti da nešto izaberemo pogrešno?
Kada je ceo svet otvorio isti Pinterest board?
Postoji još jedan proces koji se paralelno odvijao: globalna unifikacija ukusa. I ranije su arhitektonske i dizajnerske ideje, naravno, putovale. Stilovi nikada nisu poštovali državne granice. Međutim, na njih su uticali lokalni materijali, klima, način života, zanati, dostupna tehnologija i, jednostavno, činjenica da arhitekta u Beogradu nije svakog jutra gledao potpuno iste reference kao arhitekta u Melburnu. Danas gledamo iste naloge, iste moodboarde, iste hotele, iste restorane i iste „najlepše enterijere“. Algoritam ne zna mnogo o tome kako se živi u Zrenjaninu, Portu ili Seulu; zna samo šta je dovoljno ljudi već sačuvalo.
Globalna povezanost trebalo je da nam omogući pristup najvećoj raznolikosti vizuelnih kultura u istoriji, a istovremeno nam je dala mogućnost da svi gledamo potpuno iste stvari u isto vreme. Kritičar Kajl Čajka je još 2016. takve prostore nazvao AirSpace: kafiće, stanove, coworking prostore i hotele koji nisu deo istog lanca, ali ipak izgledaju kao da ih je uredila ista osoba. Drvo, industrijska rasveta, neutralni zidovi, nekoliko biljaka, laptop na stolu. Njegova poenta nije bila samo da postoji jedan dosadan trend, već da digitalne platforme proizvode svojevrsno globalno usklađivanje ukusa: mesta počinju da liče jedna na druga zato što njihovi vlasnici gledaju iste slike, a korisnici ih potom nagrađuju lajkovima, rezervacijama i preporukama.
Istraživanja arhitekture danas ovaj problem opisuju i terminom placelessness, gubitkom osećaja da arhitektura pripada konkretnom mestu. Globalni stilovi, materijali i sistemi mogu postepeno potisnuti lokalne tehnike, boje i prostorne navike, pa arhitektura postaje sve manje vezana za geografiju iz koje je nastala.
Dizajn za svakoga lako postaje dizajn ni za koga
Ako pravite hotel za međunarodnu publiku, apartman za Airbnb ili stan za prodaju, lokalna specifičnost može da postane rizik. Što je enterijer neutralniji, više ljudi može da zamisli sebe u njemu. Što manje govori o osobi koja ga je uredila, manja je mogućnost da se potencijalnom kupcu ili gostu nešto izrazito ne dopadne. Neutralnost je, na neki način, estetski zajednički imenilac.
Međutim, svaki put kada prostor učinimo prihvatljivijim za sve, postoji mogućnost da iz njega izbacimo nešto od onoga zbog čega je pripadao baš jednom mestu. I dok zgrade, automobili, telefoni i enterijeri gube boju, komercijalne slike je ne gube ni najmanje. LED ekrani su sve svetliji, bilbordi sve zasićeniji. Izlozi, pakovanja, aplikacije i digitalno oglašavanje bore se za nekoliko sekundi našeg pogleda bojom koju arhitektura sve češće odbija.
Ne postoje ozbiljni razlozi da tvrdimo da je arhitektura namerno postala siva kako bi reklama došla do izražaja, ali vizuelni efekat ponekad jeste upravo takav: grad sve više izgleda kao neutralna infrastruktura preko koje se neprekidno menjaju komercijalne slike. Kao da smo logiku digitalnog interfejsa preneli u fizički prostor: uređaj treba da bude diskretan, a sadržaj na njemu maksimalno stimulativan. Zgrada neka bude siva; ekran na njoj može da bude sve ostalo.
Fotografije: Profimedia, Pexels, Instagram