Letnji dnevnici 02: Telo za more

Za početak nekoliko slika. Devojka skače u vodu. Za njom, sa mola, skače prvo njen sin, zatim njen muž. Pomislim da li su se nakon plivanja zagrlili.

Muž i žena u svojim kasnim sedamdesetim leže na ležaljkama. Od Sunca ih čuva džinovski suncobran. On čita italijanski sportski magazin, ona gleda ka horizontu. On je sasvim sigurno bio sportista. Možda skakač u vodu. Možda plivač. Ona postoji i čini mi se, nešto duboko misli. Hoda plažom kao balerina.

Mama igra društvenu igru sa svojom decom. Deca se smeju. U nekom trenutku, svi bacaju karte i trče u vodu.

Tri muškarca plivaju kraul, zatim leptir, zatim leđno. Možda su članovi lokalnog vaterpolo tima, a možda samo vole da plivaju zajedno.

Žena nosi tek uspavanu malu bebu. Čuje se kako hoda po borovoj šumi. Bebu preuzima muškarac koji u jednoj ruci drži knjigu. Majka male bebe lagano silazi do mora i zaroni.

Za početak najvažnija slika.

Plaža ima prilaz za osobe sa invaliditetom. Postoji pdf sa spiskom plaža koje imaju rampu. (ovde)

Svi moraju da imaju pravo na more.

U moru pliva morsko telo. Ili pluta. Ili vozi sup. To morsko telo pripada nekim ljudima. Na njemu nekad vidimo čitavu malu istoriju. Nekad nas prevari. Jedno je sigurno. Svako telo ima pravo da u dodiru sa morem, postane morsko telo. Kada gledam sebe u odrazu jedine prodavnice pored koje prolazim svakodnevno (znate one male, seoske markete koje imaju sve što nam je potrebno da preživimo par dana, e ta) vidim telo osobe koja je rodila dvoje dece teže od četiri kilograma potpuno prirodno, telo koje je dojilo ukupno dve godine, telo koje još uvek povremeno nosi svoju šestogodišnju ćerku koja ima dvadeset pet kilograma.

Vidim telo osobe kojoj nije teško da nosi najteže cegere na svetu i telo koje retko kad spava više od šest-sedam sati. Slika me ne laže. To telo, u moru, postaje zaista moje. Spremna sam da mu oprostim, da ne budem surova prema njemu, da shvatim koliko sam mu zahvalna. Hvala ti telo što si rodilo dva nova života i hvala ti što si dovoljno jako da me nosiš. Ima viška, naravno da ima, nećemo da se lažemo. Ali, što bi rekao pesnik, kome ne praštam, a trebalo bi, nekad samo treba zaroniti i bude bolje.

Možda je sve to počelo od onog trenutka kada su nas kao decu, početkom devedesetih, svrstavali prerano u smotane za sport ili spretne. Ili kada su nas bacali u preduboku vodu da bismo naučili da plivamo. Može se odmahnuti rukom i reći – šta nam je falilo, može se biti ljut, može se to opravdati nedostatkom vremena za promišljanje usled borbe za surovo preživljavanje.

Nego, da vas pitam – je l’ su i vas očevi bacali u more uz ono – plivaj, plivaj, bori se – i da li pamtite taj osećaj kad se nagutate vode i niko vas ne shvata ozbiljno? I to je morsko telo, u stanju preživljavanja.

Imam drugaricu koja izgleda kao fitnes model. Ili, još tačnije, kao reklama za zdrav i snažan život. Ali ono što je jako zanimljivo je topao i nenametljiv način na koji druge žene podstiče da budu zdrave i snažne. Nema tu nikakvih predavanja, agresije, frustracije. Tu je dobra volja, inspiracija i jak stav da mi to možemo. Jedina je šteta što ona nije trener i nutricionista. Ona je glumica. Uz svu svoju autentičnost, dok smo pričale o nekom tekstu, ona je neosetno izgovorila jednu tako tačnu stvar – samo ono što je održivo je ono što nam je potrebno.

Ta jedna rečenica, toliko nežna i obazriva, morala se naći zabeležena u bespućima interneta. Zato što svako od nas zaslužuje da voli svoje telo na moru. Život je previše kratak da bismo bili surovi dok gledamo svoj odraz u ogledalu.

Primećujem sva ta morska tela. Od vitičastih mišića do ožiljaka od operacije. Oslobođena dok igraju picigin, umotana u peškir jer možda neko želi da nestane sa plaže. Od tinejdžerskih bubuljica do staračkih pega. Da li nam je ikada naše telo bilo dovoljno? Da li smo prestali da mu zameramo? I zašto smo, dođavola, najsuroviji pre i tokom leta? Ko nas je to naučio? Verovatno isti onaj ko je izmislio kupaće kostime sa mnogo nula u ceni.

Svako telo je morsko telo.

Zaroni.

Plivaj.

Kupi šareni kupaći.

Te koje je briga koliko imaš kila i da li si išla na anticelulit masažu – oni su odavno izgubljene duše.

Ima drugih načina da se bude srećan, ali svi smo se nekad prejeli. I možda nas je to, baš tada, utešilo. Taj te sendvič u ponoć posle izlaska možda stvarno sačuvao. Ta te je pica sa goveđom salatom možda stvarno privremeno spasila. Pojas za spasavanje od hrane ipak je pojas za spasavanje. Dok ne naučimo bolje da plivamo. Dok ne prođu sve oluje.

Svako telo je morsko telo.

Ti koji hoće da ti pomognu da se u njemu osećaš prisutno – to su ti prijatelji.

Zaroni.

Plivaj.

Ostalo ćemo posle. Nekad. Od sutra. Samo je danas juli.

Fotografije: Jelena Paligorić Sinkević