Zaspala u trezoru banke, probudila se u hotelu
Art deko u Zagrebu...
Svaki odlazak u Zagreb je za mene oduvek bio kao otvaranje nekih novih vrata, novog i drugačijeg grada, epohe i ljudi.
Od malena, kad sam sa 13 godina išla kod drugarice vozom u Zagreb, onda tramvajem do zadnje stanice pa na autobus, ne bi li se tako izgubila nekoliko puta i upoznala moj tajni Zagreb. Ona je već bila studentkinja arhitekture, vrlo opuštena i neposredna (upoznale smo se na plaži tog leta).
Kada mi je na kraju avanture otvorila vrata bila je u bade mantilu i sa kreč belom maskom na licu. U njenom stilu, lako i kao da se viđamo svaki dan, rekla je: Ah, ja zaboravila da ti dolaziš!
U to vreme strašno sam želela da i ja kao sve odrasle devojke sedim u kafe-u hotela Esplanada. Hotel Esplanada je za mene bio možda najlepši hotel koji sam do tada videla, toliko mermera, kristala i arogancije hotelskog osoblja. Esplanada je za mene naravno bila mnogo više od nekog tamo fensi hotela u Zagrebu i uspevala sam da se probijem do meni važnih gostiju, ali samo telefonom.
Pokušala sam jednom i da uđem, ali me nisu pustili (paž frizura, teksas jakna i starke sa 13 godina, nisu odgovarale imidžu njiihove pubilke).
Hotel Capital – art deko banka u centru Zagreba
Danas neću spavati u Esplanadi, odlučila sam. Biram takođe heritage hotel, ali ovaj put Amadria Park Hotel Capital. Art deko arhitektura i elementi secesije, atmosfera salonskih dekadentnih vila gde su se nekada održavali balovi. Ali ne i u ovom hotelu. Ovde je od 1921. godine bila austrijska banka Wiener Bank.
Tu informaciju nisam imala sve dok se ujutru, na doručku nisam raspitala o poreklu zgrade. I onda sam se setila šta sam sanjala te noći.
Dakle, zaspala sam kao beba u krevetu sobe na 3.spratu s pogledom na Jurišićevu ulicu u Zagrebu i sećam se da mi je prijao zvuk tramvaja dok sam tonula u san.
…Spuštam se niz krivudave stepenice obasjane prozorima sa vitražima. Otvaraju se teška metalna vrata i ja ulazim u trezor banke. Čudan osećaj, pomalo klaustrofobičan. Osoblje sa belim rukavicama otvara određen sef i ostavlja me samu. Tu mi se već mešaju slike, šta je bilo pre a šta posle, ulazim i izlazim nekoliko puta. Na kraju se sećam da sam izvadila kutiju iz sefa, i da sam se strašno plašila šta ću tamo pronaći. Da li je to uopšte moj sef ili mojih roditelja, dede? Otkud ja ovde?
U sefu su fotografije i pisma. Nema novca, ni zlatnih poluga. Na fotografijama prepoznajem mladog tatu sa nekim nepoznatim ljudima. Da li je moj tata imao veze sa ovom bankom? I zašto mi je ovde ostavio ova pisma?
Probudila sam se pre nego sam pročitala pisma. Ali sam se setila slike iz sna kako otvaram pisma i pronalazim ključ.
Od tada, sve vreme očekujem da se desi razrešenje tog sna, ali na javi. Od čega je taj ključ, i kuda treba da me odvede značenje ovog simbola?
Ljubazni portir me je ispratio do vrata mog automobila i poželeo mi srećan put. Učinilo mi se da mi je od negde poznat.
PS. Ne znam da li znate za (sujevernu) priču da treba da zapamtite šta ste sanjali kada prvi put spavate u nekom prostoru, jer će vam se taj san desiti i na javi.
Fotografije: Kristina Vrdoljak, @abschiessen
Lokacija: Amadria Park Hotel Capital, Zagreb